Просветни гласник

К 0 в ч

Е Ж И Ћ

273

Краљ јс одржао реч и ночео подизати (1033.) цркву, коју је допршио сип његок, кнез Бретислав. Прокои јс иостао старешина (опат) сазавског манастира бенедиктинаца, у коме је негована црквенословеиска књижевност. Гдавни поборник овога рада био јс оп сам. Од њега је остао један одломак .јеванђеља ћириловске ннсмености, који јс доцније донуњен још глаголским одељком нретрпео чудновату судбину. Прокон је унрављао маиастиром до 1053., кад је умро, ожаљен пародом и свечапо сахрањен, а његов иаследпик у звању старешине мапастира постао његов унук Лит. Под њнме је сазавско братство претрпело голему невољу, било нрогпано из обитељи св. Ирокопа и устуиило место латинскоме свештенетву. „0 овоме догађају, вели летоиисац овога манастира, иаслућивао је св. Нрокон у последњим трснуцима живота свога. Ираштајући се са манастирском браћом, он им је овако говорпо: „децо моја мила, коју сам као квочка нплиће очувао, нмајте на уму, да је крај моме животу. Трећега дана Вожјом вољом растаћу се са овим телесним стањем п преиоручити вас Богу. Свраћам вам пажњу: да ће вас по мом одласку на све стране оговарати, гонити и прогонитн у туђу земљу и да ће ово место господар земље предати туђинима." Тако је I! било. Иза кнеза Бретнслава, који је довршио сазавски манастир и продужио по начину очеву номагати словепске свештспике, дошао је Сиитигњев, кога нротивници сазавских моиаха н словенске службе наговорише да протера брагство св. Ирокопа, о коме увераваху да је покварено и јеретичко. По његовој наредби сазавскн старешипа Бит и његово братство оставише сазавски манастир н св. Прокопа Немцима, монасима бреновског манастира, којима Спитигњев допусти да се настане, а собом ионеше у Угарску драгоцени остатак светог учитеља словенске књиге, и настанише се у глагољскпх Бенедиктнпаца, којн такође неговаху словенску службу. Чудновато је, да се овај догађај десио баш нод Сиитигњевом, који бешс веома побожан а уз то озбиљан Чех и Словсннн? Јер чим дође па владу одмах заповеди: да се за три дана иселе нз Чешке сви Немцн, иа шта више није поштедио нп своју рођену матер, Немицу, која се мораде одселити у Моравску другнм својим синовима, ни чувену игуманију манастира св. Ђурђа, Јслисавету, која га нрсђе бсше нсшто увредила. Гнев Спитигњевљев против сазавскога братства по свој прндици изазваше и створшпе впшп свештенодостојаисвепици па двору.

Лсгенда о св. Прокону ннје оставила без значаја овај догађај. Првог јутра но доласку, кад јс нови опат Нсмац пошао у ц]жву да се Богу моли, иа олтарскпм двсрима дочекао га јс нодбочен св. Прокоп и упитао: „Откуда ти снле, да ту боравиш? Шта гледаш?" Немац је одговорио: „Моћпа сила господарева и њсгова непоречна доброта дадоше мп да управљам до живота овим манастнром". А светац му одговори: „Пди што пре без одлагања; ако то пе учиниш, доћи ћс на тс освета Божја!!" Рекавши то, иестаде га. Опат је ово сматрао као варљиву нојаву спа и кад му се не деси пикакво провиђење друге н треће ноћп, он се већ и обезбрижи. Четвртсноћи онст му се јавн св. Прокоп, кад је па службу иолазпо. „Што ие нослуша нријатељских наиомеиа, упитао га је? За своју духовну децу измолио сам у Господа ово место, а не за тебе насилпика. Ако ти је од господипа кнеза твога та могућност доиуштена, ја ћу ти је овога тренутка забранити". То рекавши, св. Прокоп ноче тући онатаНемца својом налицом тако, да је овај без душе иобегао киезу, да му јави шта му се десило. Енез Спитигњев ужасиуо се од овога догађаја, почео се кајати и бно је спреман да ноирави дело, али у томс и премину. Доиста монасима сазавског манастира инје дато задовољење за живота Спитигњевљсва. Кад је он преминуо и дошао на владу Вратислав II (1061.) послао је посланике, који су са пајвећом почашћу вратнли из Угарске Вита и његову манастирску браћу у сазавски манастир. Вит јо живео до 1078. кад је умро. Осећајући крај животу, он је изабрао и по пристапку манастирке браће посгавио за сгарешину Ечерама, синовца свога. Овајјекратко време управљао обитељу. Био је тешко болесган н после две годнне је умро. Иза њега дошао је Божетјех. 0 њему тврди сазавски летописац да је био необичан художник. Изврсно .је нисао иконе, резао слова у дрвету, камену и од костнју. Био .је иеобично речит и наметан; алп је бпо и славољубив, раздражљив и често неиравнчап. Мапастир је нонравио: новисио н нодужио га, наместио му звона и крстове. Да за часак задржим читаоце ових редова на једиом догаћају иолитнчке природе, који је, можда, био од одсудног значаја ио словеиску православиу службу у чешкој земљи. У то доба беше у Немачкој и Италији крвави рат измсђу немачкога цара Хенрика IV и римскога папе Гргура VII о инвеиституру. Ја не мислим да помињем како се развијао догађај, јер је та појава у опвдте нозната,