Просветни гласник

444

му покаже што треба. Шта је сад Ма,рко тим добио? Је ди се ма у ком правду развио? И хоће ли он цедог свог века имати уза се Јанка да га подсети кад треба множити, дедити итд., да му у опште помогне да решава евоје задатке ? Учитељ који допушта да његови ученици јез,ан другом дошаптавају декције, не треба да се љути ни кад му ученици преписују задатке један од другог, место да их сами раде. Јер управо каква је тураздика? Дошаитавање није ништа друго до гдасно иреписивање. По последицама својим то је једно исто, јер ни једно не гони на размишљање па дакде ни на умно развијање детиње. И ако би од ова два посла у опште који био кориснији по напредак дечји, онда би без сумње то бидо преписивање, јер онај што преиисује мора бар нешто да ради, свакојако више него онај коме се дошаптава. И преписивање, разуме се, треба сузбијати, али је то бар тих носао и од два зла је мање. 54. Греши ко непрестано сузбија дечју радљивост. — Има три врсте васпитача. Једни загате сасвим све изворе дечјих слободних тежња и "устајаду воду нагоне на живот дечји, те се ова у њој и удаве; други терају у другу крајност, па кажу: пустите мајку ирироду нека иде својим широким путем, нека се дете слободно и само развија. Ови пуштају да вода слободио тече, заборављајући при том да она често тече и тамо куда не треба; она обидази брежуљке и хоће да начини блатиште онде где би могда да буде пдодна додина. Права пак васпитна метода признаје да је нотребно да се природне дечје способности потпуно развијају и слободно вежбају, ади им даје правац, и ако се не види да то ради. Она избере канал у који ће пустити воду и тим правцем упућује и најмањи поточић дечјега карактера, тако да кад етруја изиђо из канала, она је оида и шира и дубља, те постане јаком реком која на својим сиажним грудима носи товаре бдагодати, да их унесе у велико море људскога живота. Неки се учитељи ужасавају и кад се деца слатко смеју у школи. Дисциплина која не може да ноднесе ни сдадак смех дечји, неприродна је и нездрава. Кикотање, церекање не треба допуштати јер је непристојпо. Али природним смехом, који долази са срца, пека се слободно смеју и учитељ и ученици, када их какав случај на то наведе; и нека би се смех и чешће по школи заорио, то ће само ићи у корист шкодске дисциплине. (Иаставиће се)

ЈЕДНА ГЛАВА ИЗ ПРИНЦИПА ИСТОРИЈЕ ДРУГА ЕЊИГА „СРАЗМЕРА У ИСТОРИЈИ"

јр. ЈС

од нежевића

(СВРШЕТАК) И пошто је чудно знање дакше од доцнијег апстрактног и пошто се чулима могу сазнавати само поједини дедови а никад целина, то је увек много лакше сазнати део него целину ; много је лакше појмити и разумети поједину снагу, поједине ствари, нојаве и правце него њихову заједничку везу, њихово укупно и заједничко деловање. Отуд је филосоФија најтежи рад људски, јер за њу треба највише рада и нанора од свега; најтежи посао ума људског јесте дићи се на висину једног принцииа, са којега се може видети једна велика цедина са свима њеним снагама, етварима, везама и разноликим појавима у њој, у којој су сви појави само маниФестације једне исте основне првобитне снаге, у којој су све ствари и снаге само поједине, дадеке вибрације једног истог основног тона. Отуд се на ту висину принцина дилгу само поједини, моћни духови, само после дугог, упорног и напориог рада, учења и мишљења; отуд ведики духови имају највише нреиона у животу, јер за њих треба много више повољних околности него за успех у другим правцима рада; отуд генију треба много више заштите него обичном човеку, јер гледајући далеко он не види пред собом те често посрће и пада у животу, спотичући се о многе ствари које обична памет увек уме да обиђе или да прескочи; отуд духу треба највише оружја, јер он има највише непријатеља од свега другог. Пошто је чулно много ближе и приступније нижем уму већине људи, то се све чулније све лакше и одржава у животу и све дакше хвата корена у њему; ио томе све више и даље, све аистрактније и пдеменитије, све теже; отуда хуманост и социјалиост много теже постају и одржавају се него себичност: нижи човек много теже осећа и разуме општину, народ, државу, човечаиство него Фамидију и своЈе себичне, дичне интересе. Пошто се чулима може сазнати само површина ствари и пошто је истина увек у дубини, те се мора трудно копати и тражити, то је и заблуду увек много лакше сазнати него истину наћи и одржати, и заблуда много лакше и миого дубље хвата корена у људској души него истина, јер само заблуда диже човека и ласка му о његовој ведичини,