Просветни гласник

К 0 В Ч Е

Ж И Ђ

463

БОТАНИЧКА БАШТА „ЈЕВРЕ10ВАЦ" у Веограду [ш^ботам" ПР ВИ образдак пуштеи и прва грудва чке баште. земљерастрошена за подизање ботаничке градине у Србији беше у дворииггу некадашњег Л .Ицеја српског а око куће што је још Ведики Милош подигао, у којој је доцније био смештен Лицеј, највиша школа у Србији. 0 установљењу и подизању те прве ботаничке баште нал.ази се спомен у једноме писму Панчићевом упућеном „Славном Совету Лицеа Књ. Србског" у коме се веди : „Од дирекције ц. ботаничне башче у Бечу ћу скорим добити семења растенија, која су ми при иредавању ботанике нуждна, и за сијање кои потребујем некп за сада макар и мањи простор; за то нредлажем, да ми се једна подовина башче у авлији Лицеја наодеће се уступи, да се иста очисти, те тако за идуће продеће спреми". И у записницима састанака Лицејског Савета помпње се (10 декембра 1855 године) градиница коју Панчић обрађује као ботаничку. „ Панчић жсли да се изсече из дицејске баштице дуд, којимује насметњи". Гешено поступити но преддогу. Доцније, када је Лицеј претворен у Велику Школу и измештен из оне куће у улици богојављенској број 14, где је сада касациони и апелациони суд, школа је смештена у кућу мајор Мише Анастасијевића, на Великој Пијаци, коју он ноклони „ скоме Отечеству"; тада се и та ирва српска ботаничка градиница морала селити. Од тада је Панчић гајио неколике биљке у дворишту свога стана све дотле док Велика Шкода не доби нарочити простор за подизање ботаничке градине. Како се Панчић седио из стана у стан, тако се уз .њега селида и приватна му ботаничка градиница. Најдуже се он задржао са станом у палидуди, еветогорска удица (пређашња два бела голуба) број 11. У дворишту куће под тим бројем гајио је Панчић многе, нарочито србијске биљке, које је ту као срнске ендемисте п проучавао. 0 томе се надази помена и у писмима која је писао својим дописиицима, нарочито оним што их писаше В. Јанки, угарском ботаничару у Пешти. После бомбардовања Београда, 1862 године, добар део дунавског краја (Дорћола) у коме су Турци становади остаде пуст. Све напуштено и обитавано земљиште припало је држави српској. Оснивачу српске Јестаственице, многозаслужноме Б-г. Ј. Панчићу, који се као про#есор старао и о подизању завода за проучавање српских природнина, указа се тада згодна прилика да Велика Шкода дође до пространог земљишта на коме би

се установила и подигла Ботаничка Башта. Још је се тада увиђада и осећала потреба те установе, јер Ботаника се и може једино у ботаничкој башти како ваља да научи. У новембру 1865 године Панчић предлаже: „како су турска добра постала српска, да се једно место, празан иростор, одреди за ботаничку башту". Академијски Савет Велике Шкоде тај нреддог прихваги и усвоји па реши да се о томо лише министру. просвете. Писано је и ппсано. Ну свакојаке СУ сметње томе на путу стајале. Заступник министра просвете К. Цукић, уперен о потреби установљења и подизања таквог завода у Београду, прихвати Панчићев предлог, овласти управу Велике Школе да потражн удесаи плац за ботаничку башту и нареди да се то место у плану Веограда обележи именом ботаничке баште. Истом после пепуних девет година, од дана Панчићева предлога, би одређеп простор за ботаничку башту и то на крају Дунавске улице а бдиз-у саме обале Дунава (акт министра просвете П.Бр. 1101 од 25 Фебруара 1874 год.). Те је године Велика Школа уиела у свој буџег и нову позицију од 1400 талира на име подизања и годишњег издржавања ботаничке баште. Управа тога новога завода у Великој Школи би.поверена Ианчићу као проФесору ботанике. Раду на подизању ботаничке баште приступило се одмах, али за време око ратних година за независност Србије (од 1875—1880 г.) посвршавани су били само послови који су имали да преходе засађивању омеђеног простора биљем. „С пролсћа 1875 годпне прво је регудисано, поравњено и пасуто земљиште одређено за башту, које је с две стране, северне и источне, било угнуто те изложено понлави Дунава а дуж средине било предвојсно четири метра високим шанцем, остатком оног утврђења којим је некад унутарња варош била од предграђа растављена. Земља са шанца би употребљена на то да се површина плаца поравни а поглавито да се са страпе Дунава издигне до нивоа, који највећу до данас нознатну висину Дунава с једним метром премаша". За тим је поравњено земљиште ограђено тарабом и подигнута зграда за стан послужитеља, градинара и за радионицу у којој су држата и предавања слушаоцима ботанике у Великој Школи. „За две ратне године (1876 и 1877) поред нивеловања запаћиване су из домаћег*или страног семења биљке, које су доцније нреношене у систематски ред, и сађено је дрвеће које је у околини Београда исконано или је од топчидерске екоиомије или са стране добављено". Разноврсно дрвеће за-