Просветни гласник

КОВЧЕЖИИ

V стеаена, којим Вас је одликовадо Његово Величанство. (Учитељ прилази и ирима орден, потпуно изненађеи. У иублике нријатно изненађење, јер еу ее одликовању кметову могли и надати, али учитељеву никад, нико, а најмање он сам. Примајући орден г. Смиљанић је готово дркћућим гласом изговорио: „Дубоко тронут, ја немам речи, којима бих се могао захвалити Његовоме Величанству на оволикој пажњи нрема једноме скромноме сеоскоме учитељу. Ја Вас само иокорно молим, господине министре, да будете тумач осећања моје најдубље захвале и најискреније поданичке верности и оданости према Његовоме Величанству и Његовом Узвишеном Дому. Мислим, да ћу најбоље учинити, ако Вам се заречем, да ћу н од сад радити само оно, што иде на добро наше Отаџбине и славу Дома Обреновића.") „И вама, дедо, (рече г. министар окренувши се ученицима) донео сам један дар Ово је лик нашега милога Краља. Ја сам вам га донео као поклон Његов, те да га увек имате пред собом и да се свакад сећате оних дужности, које вас очекују посде у животу према Њему и нашој драгој Отаџбини, мајци Србији Гледајте је, волите је, и учите се да и ви волигесвога Краља онако, као што и Он вас воли." (И пружи им велику. лепу, уоквирену слику Његовога Величанства, коју је носле један члан школскога одбора за све време свечаности држао пред собом окренуту деци и публици. Узвицима „живео" не беше краја. РеФеренат за основну наставу приденуо је орден на прса и председнику и учитељу, те су за све време прославе после били декорисани). За све време овога говора г. министрова, где је год поменуто име Његовог Ведичанства дворницу супроламали узвици: „Жипео! Живео!Живео!" За овим је довршена химна и друге песме и декламације, које су биле на реду. Око 12 сахата завршена је ова лепа и дирљива свечаност и настао је ручак. Норед зида дуж дворнице и поред другога зида и трећега до пола (до врата) бпо је постављен ред столова за госте. А на пољу је непрегледна маса радоснога света била прекрилида пространо двориште и носедала, као на старинским саборима поред цркава, да поруча најслађн ручак. Све се белело као снег. Ту су и родитељи и деца, и мушко и женско, и старо ЦРОСВЕТДИ ГДАСИИК 1898. г.

721

и младо. Кад су гости поседали у дворници, онда је и онај народ у дворишту. Еад је дошло време здравицама, онда узе чашу и устаде Његово Нреосвештенство епископ г. Мелентије и нагш ову здравицу: »Побожна браћо! Дижем нрву чашу, да напијем у здравље нашем љубљеном Господару Његовом Величанству Краљу Александру I, („Живео! Живео! Живео"). Да напијем у здравље ономе Краљу, који је сву бригу и сву снагу своју поклонио само добру свих нас и напретку наше миле мајке Србије. Да нанијем дичноме нотомку оне славне династије, која је Србију из нрашине створила, из мртвих васкрсла, и подигла на овај ступањ, да је данас с поносом ступила у ред других просвећених држава; потомку опе династије, која је поникла из срца народнога, из срца народа нашега, те за то и познаје душу његову и разуме све нотребе и певоље његове. Да напијем у здравље ономе Краљу, који је дубоком проницавошћу учинио крај оном несрећном партиском трвењу, које прећаше да упропасти сву тековину напшх славних предака и све најузвишеније идеале Србинове, и који је повео Србију и народ свој оним благословеним правцем, који води општем братству и свеетраном културном и просветном напретку; ономе Краљу, ко.ји енергично ради и улаже сву своју снагу, да му Србија буде наиредна у свима правцима живота државнога: и војеном, и Финансиском, привредном и просветноме, и тако греде стопама својих славних предака Милоша Великога, Михаила Мудрога и Свога узвишенога Годитеља Краља Мидана, ослободиоца Србије и првог Краља после Косова. Па зато, драга браћо, и лежи на нама дужност, да му будемо верни и одани свом душом и свим срцем својим и да га у томе тешкоме послу помажемо где год и чим год ко може. Његово Величанство показало је да нас љуби и да свакој културној тековини у нас поклања своју високу влададачку пажњу, и тиме, што је на данашњу ову нашу скромну прославу послало и свога првога саветника и највишега управљача просветнога у лицу господина Андре Ђорђевића, министра иросвете и цоквених носдова. („Живео!...") Зато смо и ми дужни да волимо Њега и Његов узвишени Дом, да волимо и чувамо Онога, кога и Бог чува („Живео! Живео! Живео!"). Призивам Свевишњега, да Га и од сад храни и да Му дарује добро здравље и дуги низ година, на срећу нашу и свега Српскога Народа! 91