Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

критике тако, да не би било лепо да се од највише просветне властп у једној краљевпнн препоручује школама књига овако немарљнво пзрађена. Изгледа човеку, да је ова књита постала из лекдија п бележака једнога професора педагогпке, које су, један пут наппсане, дате у штамиу , а ннсу после тога, ни један иут ирегледане ни дотериване. Због овога је на многнм местима смисао нејасан и неодређен, а мнотобројне ногрешке штампарске, погрешна ннтерпз 7 кцнја н правоппс у многоме повећнвају ову нејасност. Ово ће се најбоље видетп пз примера. Говорећн о дисциилинарним позптивннм средствпма, писац има на стр, 44. овакав један засебан пасус: „Казннтд се не сме ни радом, јер се уннжава рад, а тако нсто ни новцем, јер деца немају новаца. Као најстрожије срество које се каткад нрнменл'је, то је прут. Али прутом не треба казнитн, ако је ученик неиажљив, н када га треба заинтересовати, или кад је уморан, те му треба дати одмора, и т. д. Прут бн се, по мишљењу неких педагога, могао одобрнти само у ова два случаја: ако је учсник тукао млађег друга или је мучио и бпо неку жпвотпњу. У овим случајевима могло би му се показатн, веле онп, шта значп тућн млађег п слабијег, и застрашптн та да то више не чинп. Овпм бп се, у исто доба, задовољила и идеја нравде. Још би се могло примонитп ово средство, кад би ученик бпо сувпшс упо 1 ран, и тако га прнсилити, да се потчпнн вољн наставнпка, па н то ако је ученпк млађи. По себп се разуме, да, где се правилно ради, до овога п не долази; а и кад би дошло, било би веома ретко. Према овоме, и ако га у теорнјп, понекп, у извеснпм прнликама, одобравају, ииак га не треба у пракси иримепивати, зато је и законом забрањен, као што је то некад, у велнкој мери, било, а чега, на жалост, има и данас у нољским школама, па још у веома разлпчнпм облпцнма. Пекада је се хвално један старн учптељ вестминстерске школе, да је готово све лордове, кад су били његови ученици, истукао бар по једанпут а доцнпје су постали посланицп у горњем дому енглеском." Ја мнслим да ннје потребно крптиковати и објашњавати овај конгломерат мисли набацаннх без икаквог реда и без икакве логичне везе. На страни 53. прп дну налазн се једна засебна реченица, која гласи овако: „Зато и морамо поћн корак напред, п довестп овај рад наставе (разуме се давања знања) са општпм васпитанпм задатком". Говорећп о раснореду и концентрацији наставног материјала, на стр. 67. има овакав засебан одељак: „Из досадањег, поред одговора на постављено питање у почетку, впдимо да је концентрација наставе врло важна, н да со о њој морају бринути сви васпитачи, пазећп да је не бп погрешно разумелн. А она се разуме ногрешно, кад се у нсто време ноучавају ученпци из више предмета, правећп скокове од јсднога на другп. Пример за. ово имамо, кад се сриска нсторија п српска граматика илн кад се чнтају ауторн и граматика и у један исти мах обрађују о чему ионеки с ноносом говоре, износећи то као свој властити проналазак или своју засебну методу. 3.10 од овакве наставе видн се лако; треба само помислитн, како бн било нама, кад бп имали истог часа одговарати на изненадна питања из разипх предмета." Шта би ово требало да значи то може знати само г. писац н ннко внше. Има н оваквих реченнца: „Ми се можемо сећати, како изгледа неки предмет, кога смо раније носматралп; ми можемо замислнтн слику његову, и у томе случају имамо преставу нредмета". (стр. 75.). „Згодно су средство и неке школске установе, а то су: гиколске свсчаноети Св. Сава, а за тим