Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

89

народну приповетку, која би се заиста могда назвати народним књижевним делом, и, што је, можда, најглавније, скупљач треба и сам да је добар приповедач. Ади он, иојмљиво је, дода нешто свога, -те као што се видп, опет се народна приповетка не може ослободити од индивидуадности. У оста.аом то је ипак боље, (пмам на уму само одличне скупљаче) него просто стенограФисати и])пчан>е кога било прпповедача. II на томе послу најбољи је био Вук. Истина, не може се наћи много замерака нп В. Врчевпћу и још некима, алн тек је Караџић ппак одмакао. Збирка која ми даде повода за овај увод, не нов, адн, свакако, не и непотребан, има на 173 страна двадесет п пет приповедака. Оно неколико Вукових речи иоказује, да Атанаспје Нпкодић нпје бпо потпуно дорастао за тај посао. Он као да се још ннје могао помирити с мишљу, да су народне приповетке одмах из народних уста уметпнчка дел а, него је надазио за потребно, да овда онда унесе и по који свој уметак, да где где убаци но коју мораллу поуку, да просто народно причање заодене „финијом " одећом. За ова места на пр. не могу тврдпти, да су пз народних уста: „Ако желлш уживати благослова Божја на земљи: 3 ) научи се праштати. Запамтп добро ову моју поуку. — Иди сад оду своме, он те познати неће, јер сам те са свим у лицу преобразио" (стр. 23.). Или: „И отац, впдећи врло срце својега честита снна, за љубав његову и из уважења оваке врлине" итд (стр. 26.). Затим: „Старија браћа имадоше пред очима врлину својега најмлађега брата па га п одлпковаху, а овај се опет с тога није гордио, но је браћи својој све внше повода давао, да се учињено недело заборави и да се староме оцу засдаде дани" (стр. 27.) итд. Чини мн се још, да женска глава не бн могла саветовати баш на онај начин и оним речима, као што је оно на страни 43. у прнповетци „Досетљива царица". Речи пак п изрази као: „служавка", „погружен овом причом", (115. стр.) „најблажи мелем саучешћа" (117. стр.) итд. сведоче о свом књижевном пореклу. Да ове Ннколићеве прпче нису верно огледало народнога духа и жнвота, да је он чешће по народном мотиву еам прнчао, номенуо сам код приче „Верни побратим", која је узгред буди речено, и највише одстуиила од народнога облпка, те внше лпчи на Јанкову „Вечност" него на праве народне прнче. Код овпх другпх боље је, само је ипак мог.го да пзостане често „десетерачно" причање, за које је, ваљада, најлепши овај прпмер: »оца у р)тсу пољуби, па опреми коња шугавога, и оде из царева двора. Гледале га старешине царства,

') Правопис и интерпункција као у књизи.