Просветни гласник

ОДВНВ II ИРИКАЗИ

201

ПроФ. Јагић ставио је себи у задатак, да у овоме придогу испореди словеиску редакцију с грчким текстом, те тако да утврди: у колико је хидандарски тииик зависан од евергетидскога типика. У хиландарскоме тииику само је један мањи део евергетидскога типика. Ово се тумачи тиме, што се дпевна служба у Хиландару врншла готово исто онако, као и по осталпм манастирима грчким и словенским, а за ово је већ пре тога морало бити синаксара на словенскоме .језику, те Сава није морао и тај део преводети и прерађивати. Бо мишљену Јагићеву до сада нико није како ваља разумео хиландарски типик, нити је ико настојавао да га потгтуно проучи; да га је који хтео потанко проучаватп, имао би на свакоме кораку озбиљнпх тешкоћа, јер би без грчкога изворника тешко погодио значење не само појединим речима већ п читавим реченицама. Откуда ове нејасности у хиландарскоме типику? Сам Јагић, — утврдивши поређењем словенскога текста с грчким, да је ово највећим делом превод с грчкога, овако одговара на то питање: „Онај, којп је писао тај типик,... није био извјештен у такпм пословима. Знао је доиста нешто грчки, али знање му није допирало далеко. Кад би се намјерио на пешто замршеннје мјесто, на подужи зглоб реченица, те не би одмах разумио смисла, преводио би од ријечи до ријечи ненаредно и незграпно, не водећи рачуна о томе, хоће ди и ко тај његов пријевод разумјети". Преводилац није познавао многих танкоћа грчкога језика, те је често бркао речи по спољашњим звуцима једнаке, а по значењу различите, а на више места је погрешно прочитао или разумео поједине речи у грчкоме тексту. Није био јак ни у правилима словенске грматике. По многим србизмима, којих има у хиландарскоме типику, проФ. Јагић закључује, дајеписац, односно преводилац, овога типика познавао главне црте српскога језика, али да није био родом из чисто српских крајева. Јагић види н рад Савин на хиландарскоме типику, и то у овоме: Сава је наредио да преведу потребне партије пз евергетидскога тнпика. Сам је после на појединим местима тај превод преправљао и дотеривао, према потребама хиландарскога манастира. Ово се дотеривање нарочито опажа у оним главама, у којима се говори о избору игумана, иконома и еклисијарха. „Његов организаторски дух, — вели Јагић за Саву, хтио је да-се свакому од ове тројице манастирских главара посветп посебна глава. Он је тако и урадио, употребив код тога дијелове преведенога текста сасвим по својој вољи". И баш на тим местима, где се, по мишљењу Јагићеву, може слутити да је радила рука Савина, приповедање је лакше и разумљивије и у језику једноличније, него ли на другим местима, која су просто преведена с грчкога. Редакција студеничкога типика, који је нешто касније рађен од хиландарскога типика, и који је, како се до скора мислжло, израђен по