Просветни гласник

390

ПРОСВЕТНИ

ГЛАСНИК

уверења о предавању српске исторпје, дошао је оиет до другога уверења: да историју у нашим народннм школама треба предавати... у народним несмама. Последици свега тога је ова књига, у којој је, ево, нзнета српска историја у народно.ј појезији. Никетић почиње српску историју Немањнћнма, уираво песмом Светн Саво, и онда је редом казује, нешто у прози а више у песмама, све до освојења Нпша, 1877. године. Ноједини су одељци краћи или потпунији, према томе да ли о дотичноме времену и догађајпма има' впше или мање помена у народној појезпји. Само тако се и могло деснти, да наша новија историја, којој треба у основној школи поклонпти сразмерно највшпе времена и иажње, буде приказана само трима песмама: Почетак буне на дахије, песмом о боју на Љубпћу и песмом о освојењу Ниша. „Састављач" ове нсторије је поједине иесме међу собом везнвао прозом, у којој је у најкраћим цртама, готово редовно н врло невешто, приказивао и оне историјске догађаје, за које нпје нашао да се певају у народним песмама, илп је огледао боље расветлити оно, што се у песмама ириказује. Да се у овоме бар колпко толико угледао на Еачића, који је пре једнога и по века и више био саставио српску народну исторнју у стиховима! У овој је књизи и приличан број слика, али су слике тако наказно нзрађене, да је много боље било, да слика, кад су овакве, никако и иема. И предговор онакав требало је да изостане, јер бар ученици основне школе, којима се ова књига намењује, не морају знати што о томе, да ли је овај илн онај толико и толико година радио у народној школи и је ли радио „с преданошћу" или није. Нека нам састављач ове књпге не замери, што морамо признати, да смо, читајући баш ову његову „псторију у народним песмама", дошлн до уверења, да се баш овако како он мисли не би

смела нредавати народна историја у основној школи, јер баш тада ученици основне школе не бп знали историју свога народа. Добри и спремни наставннци, као што су наставницп наших народних школа, умеће лако да сваки важиијн догађај из наше нсторије и лепо и живо прикажу својим ученицима, да ће њихови ученици н познати се лепо с прошлошћу свога народа н из делања знаменнтих људп свога народа учнтн се родољубљу и свему ономе што је добро и племенито. Наравно, прн предавању историје служиће се п народним песмама, али не искључиво њпма, и ..не квасећп грла", без чега, изгледа по ово.ј књизи, народна се песма не може нп казИвати. * Погледи на припрему и васпитање свештеничких кандидата. Савремена богословска расправа, намењена српским родољубима а нарочито служитељима српске православне цркве. Од архнмандрита Илариона С. Ђеси&а, нрофесора Богословпје. Београд. Милош Велпки — Штампарија Бојовпћа и Мићића, 1900. 8°, стр. 59. Као што напомиње у иретходној напоменп у овој књизи, професор Богословије, архимандрит Иларион Весић, подстакнут решењем Архијерејскога Сабора о интензивнијем раду стручних богослова на богословској књижевностн у нас, почео је више мислити о поједнним богословским и просветнпм ннтањнма, па је одмах почео и разрађпватн поједина од тих нитања. Ово нитање о припреми и васпитању свештеничкпх кандидата, једно је од првих, које је разрадио и у књнзи горњега натписа објавио. Према самоме предмету, о коме у овој књизи говори, књигу је поделпо у ових седам одељака: Важност васпитне стране у припреми свештеничких кандидата; 0 високој службн свештеничкој и њеном назначењу; 0 великој одговориости, која се налаже на свештенство; 0 награди, која свештеника чека пред Богом и људима за добру службу; Ко