Просветни гласник

ШКОЛСКИ ЛЕТОИИС

559

сг.тобра и почеткол новембра неки учитељн-це још нису биди ни уиисалд своје ђаке у уиисниду, нити су имали ирозивниде, а неки нису били записали ни ирошлогодишње оцене својим ђацима у уиисницу. Многи нису имали „Дневник Рада" а ни .Аетописа. Неки до тога времена нису чинили своје законске дужностн да би све ђаке скуиили, нити су се старали, да се одбор састане и казне изрече, већином с тога, што нису ништа радили, па ни изостанке ђацима уреДно бележили. Због тога су се ђаци у неким школама скупљали тек у октобру. Више сам школа нашао, у којима ђаци још ии једнога слова ове школ. године нису нанисали, с тога, што немају приборе за писање; а међутим, ни један од таких наставника није хтео учинити своју дужност за ту набавку онако, како је одређено наредбом Госиодина Министра од 28. октобра 1895., ПБр. 20.104. Неки се чине, да за ту наредбу не знаду, а други је доиста не познају. Чак и писмено кад сам наредио једном десетогодишњем таквом учитељу, да с одбором одмах изврши што поменута наредба налаже, он је одговорио, да „по закону одбор не мора то чинити". И сам овај један Факат очевидно показује, како су ови наставници до сад вршили своје дужности и колико су рачуна водили о наредбама својега претпостављенога, чак и кад се оне тичу првих и најпречих потреба школских, без којих учитељ не може свој посао радити. Нашао сам једнога учитеља који ради по програму од 1884. год., који је престао важити још пре пуних 8 година!! За једну нотпуно уређену државу, ово су, мислим, врло чудне и симптоматичне појаве, које много казују о досадашњем, стању наших школа. И сви други оваки и слични примери, које бих овде могао навести, показивали би и очевидно доказивали једно и исто, а то је, да је за успех и напредак наше народне школе засад најиреча и највеЛа иотреба. иостарати се, да сами наставници уредно и на време сваку своју дужност врше и редовно раде свој иосао у гиколи целе гиколске године. Кад то буде, онога дана ће бити данашњи усиех удвојен, како ио количини тако и ао каквоЛи. А о благотворном дејству такога рада на саму љубав, и ђака и околине, према школи, не треба ни говорити. Све остало поправити и до идеалне исправности довести, неће имати савршено никакве вредности ни утицаја на образовање народнога подмлатка и на школу, без претходнога. Тнм би биле уклоњене и многе друге незгоде, које само нривидно долазе с друге стране, а у истини посгоје само с тога, што се учитељ не стара својски и на време да их отклони. Р1зостављам многобројне примере, које бих могао навести и за једно и за друго. Има само једно средство, којим се то може постићи: често прегледати школе и свакад се, пропитивањем ђака и прегледом њихових писмених радова, уверити, да ли је редовно и довољно рађено, и да ли је учитељ благовремено чинио све своје дужности за омогућавање и олакшавање својега рада у школи. Али код оволикога броја одељења и наставника, и код оволикога просгора, што мора проћи један надзорник, савршено је немогуће тако често ни тако темељно прегледати сваку школу. Јер штогод су већи размаци између појединих прегледа, у толико је теже контролисати да ли је редовно и довољно рађено. Ни најспремнији надзорник не може лако приметити, да ли је 10—15 дана више или мање рађено, кад он долази у школу и пропитује ђаке тек после тримесеца; јер да то увиди, требало би у сваком одељењу да проведе најмање по три часа, а он толико времена нема. А ако се преглед врши без про-