Просветни гласник

606

прооветни гласник

наменио свој путопис, шго боље и потнуније упознати н с духовним животом симпатичнога му српскога народа. Ту износи само најкраћи преглед, доета далеко од потпуностн, новије српске књижевности, и у ошптим цртама приказује српску буквицу, књижевнп језик, па говорп опширније о Вуковој реФорми српскога правописа и књижевнога језика и о његовој књижевној радњи у онште, заустављајући се па нашим народним песмама, које му се врло допадају. 0 народтшм песмама п песничко.ј душп нашега народа веди: ,Српске су песме већином слике из лепе пронпости. Битешка храброст, мучко п дукаво отимање, час нежна љубав, час уживање н богаство најзпатнији су едементи тих песама, у којима се народ наслађивао и који су га нодржавали у његовој певољи. Основон тон твх несама готово је искључиво весео: оне су потекле из неисцрппе веселе нарави народа самог, што је једна од његових најуочљивијих рсобина. ЈГз зеленила шумског, пз дубоког спега, које га завејава, пастирче пева његову (?) несму; он(?) пева себи, животињама, дрвећу, што му на памет надне, оно чиме се његове мисли у томе трепутку баве. Дете нутем такође пева: — путник који иде друмом нрисећа се откуда и куда иде, п на један нут попева: „Београде, гдејетвоја слава (хвала?)? Када ти је Крагујевац глава? — стихове које је некад чуо". Говорп и о немачким преводима српских иародних песама, те помпње препеве Гетеове, Герхардове и Талвијине, истичућн тежњу" ове последње, да се српској народној песми да неки узвишен, трагични полет, „који баш никако није основан тон тих производа добре расположености". Као допуна овоме одељку о српској новијој књижевности иде преглед књижевних радова, који припадају новијој књпжевности нашој; овај је преглед удешен ио књижевним врстама, али није потпун, ма да је, као н сав одељак о књижевности, израђен ноглавито по ШаФариковој Ое,бс1псћ1,е с!ег 81ат1зсћеп бргасће иш1 ГШега1иг пасћ а11еи Мшк1аг1еп. На завршетку овога одељка Иирх сасвим умесно кори своје земљаке, гато слабу пажњу поклањају јјловенским језицима и књижевностима. „Зашто има међу нама тако мало њих, који би знали који од словенских језика? — пита се он, издожившн у кратко развој тада још мдаде књижевности наше новијега времена. У петнаестоме су одељку подаци о Србији: карта Србије, сиисак места и геограФске и топограФске белешке. На завршетку је кратак поговор. У њему овај странац, који је у овоме своме путовању био ирема нагаем народу врло правичан, те н у казивању народнога нам живота и оиисивању депота наше земље према нашој земљи врло симиатичан, баца поглед на будућност Србије и српскога народа. Он се пита: хоће ли Србија, тада јога по Форми турска покрајина, остати и даље у таквим односима према Османлијама, иди ће се у брзо нотпупо ослободити и постати независном државом? Он на ово друго питање одговара са да, јор то и сам жели, а тако суди и по способности и спремности тек обновљене српске државе