Просветни гласник

44

ИРОСВЕХНИ Г.-1АСНИК

учениццма да правилно представе слона, брег, морску лађу, бој ? Сравнп очпгледну представу са фантастичком представом ? Може ли се на нпжем сгупњу много захтевати фантазије од ученика? Каква се наставна средства не могу тако згодно употребљавати на том нижем ступњу ? Која наставна грађа нарочито изазива радљивост фантазије ученикове? 16. Фантазија, осе-ћање, тежњз Очекивање. Дете очекује да добије о свом рођен-дану какав покмон; трговац очекује писмо, мрнар повољан ветар ; частан човек, који што нађе н сопственику преда, очекује награду; стојимо дуго пре доласка воза на станици и очекујемо једног пријатеља. Шта је очекивање ? Оно је Фантастпчна представа, јер оно жто очекујемо, јесте у будућности, ми га не можемо оназити, већ само представити помоћу Фантазије. Али се не може очекивати, шта се хоће; јер очекивање не може да је својевољно, већ се побуђује тек репродуковаиим представама. Тако дете помишља на то, како је ( о једном ранијем рођен-дану добнло било један поклон; сад је ово сећање помоћна нредстава, којим сепомаже Фанастична представа очекивања покдона иједнако у свести изазива. Осећање очекивања. Ученик очекује с нестрпљењем крај часа, слушалац — крај досадне беседе; са запетошћу очекују посетиоци позоришта почетак игре, гости — иочетак ручка, испитаници — исход испита. Нека се очекује шта било, увек се појављује осећање заиетости при томе. Ово осећање не зависи, дакле, од садржине представа, јер се изазива најразличнијим иредставама. Оно, што се очекује, н.пр. долазак воза и силазак нашега пријатеља се истина нредставља, али се не опажа. Наша нам Фантазија износи оно, што се иредставља, али нас наш опажај учи, да тога још нема. Из тога постаје осећање запетости или нестрпљења. Заиетост или нестриљење је, дакле, осеКање, које се изазива оиажајем спорог тока догађаја ирема брзол току иредстава наше фантазије. Нада. Болесник се нада оздрављењу, сиромашак помоћи, дављеник спасењу, трговац добити. У надању није само представљање н осећање, већ и тежња, јер се ми надамо ономе, чему тежимо. Овде је од важности садржина представе, јер ми у нашем надању само за оним жудимо, што нам се чини да има довољно вредности. Док онај, који се нада, с осећањзм нестрпљења очекује решење, дотле му представа о томе, да ће се остваритити оно, за чим жуди, пружа осећање пријатности; нада храбри. У колико се већма оно, чему се надамо, наслања на номоћне представе — а то бива чим делом опазимо очекиване резултате — у толико више нада прелази у чврсто веровање. Осети ли болесник, да његови болови попуштају и његове се снле ојачавају, тада његово надање постаје вера у оздрављење и та силна представа изазнва у њему осећање пријатности. Ако се оно,