Просветни гласник

230 ПРОСВЕТНИ ТЛАСНИК

11. дедембра, 1888. године Ђ. ПоповнК, консу.л у Скопљу, шше Костнћу п тражи од аега допуштење, како би ту партнју књига могао са станице днћн н у Призрен посдати. Али су допуштења већ била у рукама просветне комисије. Невероватно, али је истниа: турске власти у Скопљу јавно су спалиде 3000 комада срискпх књига!! Почевши од 1885. године, после српско-бугарског рата, пршшке се у неколико на боље окретоше, те и Богословија беше на мнру. Њен напредак кочнло је само то, што ни једног наставника немађаше са вишим образовањем, а и била су само четири наставника за 4 разреда. Турски закон о школама и ако је наређивао, да у свима вилајетским столицама иостоје главне просветне комисије, а у осталим варошима н вароишцама нот-комисије, инак је п он, као н многи други, остао био само на хартији, особито у косовском вилајету, све до 1886. год. У почетку бегае задатак ових комисија, да испитају где и колико има школа; да лн по закону о школама нмају допуштења („Русат-наме") и да ли су учптељске сведоџбе и програми потврђени од стране надлежне влаети. Наше школе, које су већ ностојале („кадемлије"), а које су носиле само назив „хришћанске," па и „бугарске," добише допуштења, и ако у подужем размаку времена. У школе, које су већ постојале („кадемлије") спадала је и Богословија. И, као што се прп писању молбе за основне школе огледало да се ставља назив „православна, српска гакола," еда би и у „Русат-наме" тај назив угаао, тако је поступљено и при тражењу „Русат-наме" за Богословију. Тако је и Богословија добила назив сриска у допугатењу, које је издано 11. јуна 1893. године. Али, као да се беше надлежна власт покајала, што је, и ако тако доцкан, то допуштење издала, те га хоћаше опозвати. Али у томе не успе. Тадагањи ректор Богословије, архимандрит Иларион Бееић, преписа допуштење и захте, да се она копија потврдп као верна оригиналу, па да онда допуштење даде. Власт у Призрену тако допусги и онда оригинад задржа. Кад је' допуштење добивено, Богосдовија беше на путу преустројства с новим наставним планом, те се и тај потврди. Према задацима, које имађаху, па п сада имају, просветне комиснје, као да дирнугае у дедокруг и права васељенске патријаргаије, те се ова томе одупре. Патријаршија цариградска се и том придиком показа, да је само грчка, а не васељенска. Њени митронодити иотврђиваху само сведоџбе грчких учитеља, а о српским не хтеше да знају, те их упућиваху турским вдастима, а ове опет митрополитима. 'Го се чињаше нарочито у вилајетима солунском и битољском, у којима Грци имају својих претензија. Да би пак иатријаршија тај споразум између просветних комисија и грчких митрополита маскирала, бегае 1893. годиие у октобру наредила