Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

975

постојали још у XVII, као и у првој половини XIX века. Ну тек у другој подовини прошлога столећа она је примењена на испитивање природе небесних тела и оглашена за позитивпу научну дисципдину. Тако мдада, а тако прецизна метода у току свога краткога развоја, она готово не зна за ве ./1ико незгоде, какве су на пр. претрпели дурбпни и телескопи, као и сама Фотографија. Развиће њено за то кратко време, обележено је све самим успесима и напрецима трајне вредности. Незгоде, које је имала да савлађује у напредовању своме, готово ншчезавају према уснесима њеним, те с тога и рекосмо, да она за њих готово и не зна. Резултати, које је до сада постигда, обезбеђују јој лепу будућност. Први, који је опазио ону појаву, што је ми спектром зовемо, био јеЈз.аак Хе« г 1оп. Ексиеримепат, који је извршио 1686 год, састојао се у следећем. У једну мрачну комору пропустио је кроз мади округао отвор сунчани зрак. Овај зрак дао је на супротној страни округласту слику Сунца и то управо у правцу свога тростирања. Кад је одмах иза тог отвора метнуо обичну стаклену тространу призму, на мах је видео, да је она округласта слика Сунчева ишчезла, а да се на тој страни коморе појавила лепа разнобојна пантљика од седам основних боја. Ту иојаву Ке№{,оп је тумачио овако: бела светлост, која долази од Сунца састављена је од извесног броја других простијих светлосних зракова разне боје. Кад овакав зрак беле светлостн прође кроз призму, свакиод његових елементарних саставака скрене на свој начин од општега правца. Тако се ови елементи беле светлости при излазу из призме одвајају међу собом, градећи на заклону своје специјалне ликове, који се сви скуиа називају сиектар Сунчев. Стаклена призма дакле има особину, да преиначи правац светдосних зракова, који кроз њу продазе. Према природи тих светлосних зракова и призма се раздичито понаша т.ј. она скреће њихове правце јаче иди сдабије према томе, да ди су то више или ниже спектралне боје. То је све, што је N е 1: о п знао о спектру. Даље нпје ништа више радио на овоме пољу, већје, задовољан својим тумачењем, оставио тај посао и латио се других радова, који су га и овековечили. Ово његово знање о спектру, јесте у исто време и цедокупно знање из ове гране науке у XVII стодећу. У XVIII веку (1745 —1750) неки млади Скот, Тћотаз Ме1тПР) дошао је на мисао, да неколико разних пламеноваиспитујепомоћу стаклене иризме. Он је још знао, да извесна материја само у гасовитоме стању шаље своју праву светлост. Пошавши са ове тачке, он је у пдамен адкохода уносино сукцесивно разне материје као: нишадор (И Н 4 с1), иоташу (К ј С0 3 ), соду (Ха 2 С0 3 ), шалитру (КХО.Ј, горку сб (Мд 80 4 ), кујинску со (Ха с1) и др. Под готово сдичним околностима, у свима овим експериментима, он је опажао један таман део спектра, који се налазио око

Ј ) Умро је 1753 г. у 27-ој години жпвота.