Просветни гласник

1250

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

треба да буде мањег обима, није рђаво ако се нађе и по која дужа прича, путопис или опис из природе. Уз то, и у краћим редовима треба добро пазити да скраћивање не иде на рачун јасности и разумљивости. Бива чешће да се значајна Факта збију у два три реда; да је опИс недовољан и неизрађен, или да се не обрати довољна пажња на најглавније моменте. Али то је већ ређе; вшне се страда од развучености него од претеране кондизности. * * * У овој збирци има врло мало песама: три лирске и једна епска. У колико ми је познато ни једна од ових песама није била раније нигде штампана. Епска је песма од Ј(овиЛа), а предмет јој је смрт кнеза Владимира. Овај је предмет опеван и у народној поезији, а има и у Качићевим разговормма угодним народа словенскога једна песма о истом догађају. 0 Јовићевим песмама дао је похвалан суд још пре десетак година Ђоислав ИлиК. И ја, сам у своје време рекао шта мислим о Јовићевој поезији. Јовић није без песничког дара а има и способности да за своје песничке идеје и осећања нађе погодне изразе. У његовим песмама местимице има веома лепих Фигура; а чешће је и стих углађен и мелодичан. Али, на жалост, он не може да стане на своје ноге; не може да буде самосталан. У епским песмама он је претерано веран народној еиици; никуд маћи од њених типичних Фраза и реченичних обрта. И где се од ње удали ту се нађе уз Змајеве снохватице, те му по неки стих опомиње на овог највештијег имитатора народне поезије. У лирским (дечјим) песмама он је ревностан подражавалац Змајевих несмама, тако да је понеку његову песму тешко разликовати од Змајевих. Ипак, има његових песама које нису просто подражавање, него су само испеване у духу и правцу Змајева певања. Јовић у њима показује извесну нежност и симпатију за децу, а уме да погоди и тему и тон песме, како ће деци омилити читање. И у прозним радовима Јовић је вештији него многи од наших дечјих писаца, а у песмама, после Змаја, нема ни једнога песника који је могао боље певати за децу од Јовића. То се најбоље види по овим двема песмама Чика Милорадовим (Митровића?) и једној Сокољаниновој. Њихови су аутори признати песници, али ове дечје песме некако су хладне, равнодушне, готово заморене. Види се да њихови писци немају оног специјалног расположења у којем треба да је дечији песник, ако жели да му песме имају утицаја на омладину. Они су певали по дужности а не по осећању, и пошто су напустили свој омиљени жанр, нису могли у нови правац унети довољно песничке снаге. То није случај само у нас; и у великих народа многи велики писци не могу написати ништа, што би могло поднети за малу децу и.ли за прост народ. Треба се родити дечјим песником и донети на свет срце испуњено љубављу