Просветни гласник

x р о н и к а

1263

јасно ноказао ове нараштаје у Европи, а Вертран их је продужио у Сев. Америку; можда ће се тако нешто утврдити и за остаде континенте. Еонтиненат није потауно сталан: може море онет да га поплави, ма само делимичпо, али не дубоко (континентадна подлога остаје и под тим трансгресијама); може да се поново набира, те да се месгимице још више уздиже (Сисови аостуини набори), а местимице да се удубљује, па да ту наиђе море (Пенкова ингресија); може и да се раседа, па да му извесни комади дуж вертикалних раселина упадају и у љих залази море ( ируиција), а остали застану као стубови ( тимори , Сисови хорстови); на посдетку може овако и цео континенат да пропадне. Сино-сибирски је континенат остао сталан. Северо-атлански се много искомадао: „централни масиви" давнашњи су већ у Еврони; али је ово дсфинитивно извршено тек у Терцијару, после чега Европа и Америка засебно осцилују, и ако можда истовремено и са истих узрока. Гаседаље афричкобразилског континента могло је бити нростије: огромна гоосинклинала између Африке и Јужне Америке ноступно је створена, и у.њеној оси ствара се сада геоантиклинала (Асори, Успенска Острва) — можда будућа веначна нлаиина, управна на јевропске. Аустрадо-индо-малганши континенат сав се искомадао; Индиски је Океан старији од Атланског. Пропаст нацифичког континента већ је свршена; најдубље су депресије по ободу, спрам планинских венаца. По низовима вулканских и коралских острва могу се реконструисати раселине; у средини океана превлађује правац СЗ—ЈИ. — У вези с овим разматра Хог трансгресије и регресије. За објашњење обалских осцилација имају, као што је иознато, две хипотезе: једна, старија, да долазе од вертикалних осцилација коина, н друга, Сисова, да долазе од покрета воде у океанима, и то 1. од варијација иривлачне снаге поларних глечера на океанску новршину (ово је у вези с нроцесијом еквинокција, што изазива смењивање залеђености на хемисФерама), 2. од варијација земљине брзине обртања, услед чега се вода наизменично нагомилава по половима, и 3. од „евстатичких појава", тј. а). у локалне увале наилази море, услед чега му ниво опада, б). нагомилавањем седимената расте ниво морски. Према томе који би од ова три Сисова узрока био активан, маринске би се трансгресије дешавале наизменично но обема хемисФерама, или би се локализовале час по екваторским областима, час по поларним, или би биле уНиверзалне. Прикупивши стратиграФСке податке за трансгресије и регресије, Хог је дошао до ових закључака: 1. главне маринске трансгресије врше се истовремено ио обема хемисферама, 2. оне ее дешавају истовремено ио иоларнцм и екваторским областима, 3. трансгресије нису универзалне. Ово се слаже с хипотезом о осцилацији копна, а нротивно је хинотези о осцилацпји мора. Хог поставља ово нравило: кад год се неки члан седиментарне серије јави трансгресивно на коину, он %е бити регресиван у геосинклиналама, и обратно: кад год је неки члан трансгресиван у иросветни гдасник, II књ. 9. св. 84