Просветни гласник

нлука и настава

1371

својих поданика није свирепо него с мудром благошћу кажњавао. Да је тобожња тедесна стража само један неспоразум, већ је раније показано. За обоготворење Ромудово по причи најпре је сазнао Прокул Јудије и он је иосле то објавио осталом народу. Та црта није без вагкности. У њој се огледа она интимност Јулија с боговима, која чини истакнути наследни карактер јулијског племена. Напротив пада у очи да се овај Јулије Прокул по.јављује као римски грађанин, док су по општепримљеној традицији Јулији тек доцније, тек под Тулом Хостилијем, дошли у Рим. Да није она нрва верзија потекла од самих Јулија, који су могли нешто полагати на то да су припадали првобитном римском народу? И према томе да не назива ЛивиЈе из обзира према Августу албанске нородице које су се преселиле у Рим под Тулом Хостилијем Тулијима на место Јулијима? Разлози Швеглерови против Нибурове теорије, као што се могло видети напред, нису непобитни, и отуда они нису опште акцептирани. Чудно би било, веле противннци, кад тако херојичан народ као што су Римљани не би имао епске поезије. Сви народи како старог тако и новога доба, имају народни еп. Гдавни извор таквом песнипггву најмање је недостајао Римљанима — успомена на славно доба. Л.итература римска тако исто показује јасно, да Рилљани нису биди нимало непоетичан народ; а тако и талијанска од Данта и Бокача до Кардучија. Али осим тих доказа а рпоп има и директних аргумената за мишљење да је Римљанин имао епску поезију. Није истина, веле ти противници Швеглерови, што Швегдер.каже, да нико од старих не помиње тих песама; Варон и Катон их помињу, а они су били одлични и солидни истраживачи старина. Ношто гости невају Летсерз, наизменце, један за другим, те су песме зацедо биле дуге, то јест сваки гост наставља где је његов претходник стао. А да су епског карактера биле говори и то, што оне но Вадерију Максиму певају е§ге§Ја зирепогит орега (деда сдавннх предака) с намером да у мдадића изазову подражавање тим делима. Но баш да су то биле и кратке песме и да је у њима преоблађивао лирски елеменат, имале су оне у себи и епскога, кад помињу дела иредака. Напослетку, они за своје мишљење наводе и то што се у самом почетку римске књижевности појављује Невијев Ве11ит Ритсит (Пунски Рат, први), један велики еп с глатким и лаким стиховима, као што се види из мршавих Фрагмената, који су нам се сачувалн. „Вештина писања епских спевова — каже један Енгдез — не рађа се за један дан" и Невије не би могао израдити тако велико дедо да није имао претходника, а за ваљан стих треба се времена. Како је сад сатурнински стих којим је Невије певао био народни римски стих и како нема никаква помена да је пре Невија бидо литерарних песника код Римљана, ти су његови претходници били народни песници. ( свршиђв се)