Просветни гласник

1684

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИЕ

Па ипак, овај добри дечко постаје жртва своје љубави према брату. У школи је и једаи зао дечак, једаи од оних који бољима завиде, слабије вређају, од јачих се склавају, и увек ремете сагласност која се у извесним тренуцима јавља у шкоди. Он прекршава општу погодбу, да се кривица вел.икога Л. преда забораву и у два маха вређа оба брата. При такој једној увреди, мадо Л. се узбуди, скочи на насртљивца, нападе га с необичном раздраженошћу и после неколико тренутака ваља се од грчева по земљи. Затим га носе у болницу, у којој мади јунак умире. То је, у најкраћим потезима, цео догађај који се у овој причи износи. Прво чиме се ова прича одликује то је н>ена истинитост. Осим завршетка, који је недовољно мотивисан, све је остало сушта реалност. Ни један тин није измишљен, и ако ни један није довољно окарактерисан. Писац је само нагдашавао битне црте својих лнчности, али оно што је рекао, рекао је тачно. Он није тражио неприродне сцене нити измишљао немогућне догађаје, да, на н.има покаже снагу братске љубави. Шкодски живот понудио му је такав пример, и писац се успешно користио том понудом и дао у неколико уметничких потеза једну дирљиву слику. И што је главно, у њој има поезије, праве поезије, која се маниФестује кроз целу причу, а у завршетку достиже своју највишу тачку узимајући елегичан карактер. Ипак, прича није без мана. У првом реду, и сувише је кратка, испрекидана, те прави утисак нечега што брзо пролази испред очију. За умна читаоца то још није сметња, јер његово уображење н познавање жнвота допуњава недостатке обраде, алн за омдадину је већ штета, јер за њу треба дати причама више пластичности. Затим, у самом свршетку има Једна погрешка против истинитости и једна против педагошких захтева. Оне су састављене у једном моменту — у смрти малога Л.. Ова смрт није довољно образложена — не може јој се наћи узрок ни у природи дечковој ни у самим околностима. Уз то, она је неправедна, неочекивана, те изазива у деце тугу. Сиромах мали дечко! Страдао је без кривице; изгубио је живот борећи се с једним неваљалцем да одбрани „част" другог неваљалца. И они оба остају и даље у животу, а мали јунак плаћа животом туђе погрешке. Међутим, без штете по уметност могла се прича завршити и с мање трагичности, те би тако била и истинитија и боље дидактички изведена. У овој нричи нејасан је и увод. Он је дугачак а бесциљан. и без њега прича не би ништа изгубила. Или, ако се хтело дати прилике пуковнику да исприча ову причу, могао се догађај из увода напоменути у неколико речи. У осталом, ово причање пуковниково више смета причи но што јој помаже. Тај обичај, да извесној личности одређују улогу приповедача врло је чест у Француза. Али они увек боље изведу ствар и не задржавају се на самој личности из чијих се уста слуша неки до-