Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

у коме уважени академик и писац историје српске дркве радосно поздравља мисао и намеру за оснивање университета, но противан је оснпваљу богословског Факултета из раздога црквено - практичких и иолитичких, од којих је неке у свом писму Комисији поменуо, а за остале упутио ју је на, своје ранијом приликом дато мишљење о пројекту за вишу и нижу богосдовију (Духовну Академију), који је иројекат био израђен под покојним митрополитом Михаидом у 1889 г. Ово своје мишљење Арх. Дучић штампао је у иетој књизи (стр. 82—86) својих књижевних радова. Поменути представници богословске наставе у овој седници већином изјавпли су се противди богословском Факултету из раздога укратко обедежених у записнику ове седнице, а погдавито што се мисди, да би Факултетска богословска настава, у вези са ушверситетом могла у нас у случају недостатка јаког црквеног надзора у научној настави и у редигиско-морадНом образовању кандидата за свештеничку службу унети елементе растројства и слабости у месго дисциплине и морадног угледа и снаге у вршењу високих и светих задатака српскога вишега и нижега свештеничког реда. Осим тога и брига о практичном раду и животу за Факудтетски и академиски изучене богослове и свештенике у нашој доста маденој држави могдаје утицати на исказано мишљење поменутих представника наше богословске наставе, који су држали, да би се изашиљањем наших питомаца у руске духовне академије могла још за неко време задовољити нотреба наше цркве и државе за вишим научним образовањем наших наставника богословије и нашега свештенства, све док не бисмо биди у стању, да подигнемо нашу Духовн)- Академију. Овако мишљење може имати својих јаких раздога, односно питања, да ди би Факултетски образовани свештеници имади код нас довољно поља т. ј. довољно месга за рад и службу цркви и народу. Обично се мисди, да би се тако спремни кандидати ретко хтеди примати сеоских парохија, а градске иарохије и виша црквена звања ,тако су бројно ограничена, да би се од прилике само за некодико година сва таква места понунида, и тада би имали наваду, хииерпродукцију и продетаријат академски образованих богослова. Но који тако мисде, обично превиђају, да је ова бојазан претерана, ако се узме у рачун: да је у нечему неизоставно потребна јача и виша научна спрема за наше богосдове свештенике. Наш народ надази се у прелазном културном и политичком стању, окружен моћним страним државама и народима, верски и национално проређен страним едементима и пропагандама. слабо спреман за борбу, која се у новије време на просветном и привредном пољу води за опстанак и за самостални народни развитак. У овој борби, која се путем трговине, индустрије, железница и сдободне утакмице на свима нољима и у свима појавама друштвеног и државног, просветног и духовног живота води, нашем народу у Србији а још више по другим српским земљама већ је снага почела, да слаби. У њега су већ почеда слабити и мало по мало губити се стара историска предања и стара чврста начела вере и народности срнске. У њега већ сада тешко би се нашли примери онога дивног светитељског и мученичког витештва, које се видело у нродеће 1814. годне, када су извесни прваци и мдадићи, манастирски ђаци и устаници у Хаџи-Продановој буни, од Турака нохватани, умирали на варошком шанцу, на коцу, а Општина Београдска још им ни до данас ни једним знаком није обелеДРОСВЕТНИ глдсник, вн>. I, св. 1. 4