Просветни гласник

342

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

рална страна, која ту треба да буде гдавно, пропада сасвим баш због те дадеке аналогије. 1 ) Осем ова два разлога, који се тичу морадне стране, има и још доста важних разлога који се тичу интедектуадне стране васпитавања, а који говоре против басне невероватне садржине, као васпитнога средства. Није овде место за издагање тих раздога, ади се ииак мора један поменути, те да би се указадо на једну једностраност и неправду нарочите врсте у васпитним захтевима. Познато је да се захтева од интелектуалне наставе (којом се тече и уређује знање и вежба мишљење и говорење), да треба увек да буде и васиитна, тј. да у исто време помаже и морални развитак. И овај је захтев потпуно оправдан. Али зар је с друге стране мање оправдан захтев, да свака морална настава треба да буде и разумна, тј . да мора у исто време потиомагати и интедектуални развитак, — или бар да га не омеће? Наравно да је и ово оправдан захтев — но који на жадост пријатељи басана невероватне садрагине игњоришу. А ова врста басана заиста омеће интелектуални развој васпитанички : дајући им Фантазији погрешан правац, теретећи им знање лажним и нејасним представама, и одводећи им развитак разума на странпутиду оним Многим недогичностима итд. На основи свега овога може се извести закључак, да басне невероватне садржине треба сасвим избацити из моралнога васиитања све до зрелијег узраста, и оставити их као забаву (а ако се хоће и као поуку) за зреле и умне људе. Њих треба у васпитавању заменити нодесним баснама вероватне садржине и кратким причицама морадне садржине, којих има заиста и врло поучних и врло забавних, а опет разумљивих и паметних! 3. Етј , дугачна ттрииоветпна. роман и џрама неверовашне сауржине исто су тако штетна средства за морадно васпитавање као год и гатка и басна невероватне садржине, а из истих раздога из којих и они, ге их се уопште узето треба кдонити. Но, опет с друге стране, како се не могу предумредити васпитаници да никако не дођу до њих, добро ће

Ј ) Нисац ових редака врло се добро оиомиње свога читања Доситејевих басана у млађано доба, и слушава од свога скромиога и доброга тетка кад му их је неке причао и уз њих изводио поуке. И добро се још опомиње, како је саму басну и слушао и читао радо, и то због оне чудноватости и необичности у њима. довијајући се о томе какав мора бити језик животињски и биљни, и не сумњајући да дишће шуштањем разговара, да су животиње и паметније и лукавије од човека. За иотиисатога су били гЈавно они Фантастични елементи у басне, а њена морална ст{ана не само да га није ни најмање покретала, већ му је била и одвратна, те је врсте у којимаје моралисање (ннр. у Доситејевим баснама) прескакао са срдњом. Преносни смисао у басана које му је излагао тетак, страшно му је напрезао мозак те му је био непријатан и увек му је остајао маглоиит. Сличног искуства има потписати и из учитељске праксе.