Просветни гласник

404

ИРОСВЕТНИ Г.1АСНИК

РеФерат г. М. Ђорђевића гласи: Г«давиом Просветиом Савету Прегледао сам Зрнићеву „ Оишту Историју, I. Источни Народи* која ми је упућена на одену саветеком одлуком од 16. нов. бр. 76., и част ми је о тој књизи поднети своје мишљење Гл. ЕГросветном Савету. Ниједан ваљда предмет код нас не стоји горе са уџбенидима него што је то случај са Ошптом Историјом. Оно мало потпуних уџбеника, што имамо, готово су застарели и нису више за употребу, а они пак што се сматрају као добри остали су непотпуни и недовршени. Отуда ће покушај Зрнићев, да нам дЛ потпун историски уџбеник, са задовољством поздравити сваки пријатељ историске наставе. Ну осим овог удбеника писац нам обећава да ће за предавање историје приредити још и ова наставна средства: „историски атлас, збирку историских слика и зидне карте". Кад саи ово прочитао, одмах ми се наметнуло питање зашто Зрнић у ова наставна средства не увршћује и тако звану „Историску Читанку" (ОезсМсћШсћез Безећисћ — Бесихге Мб(;оп^ие — Историтескал ХрестоматГл). Така књига била би за нас неоспорно велика добит, јер је немамо ни за домаћу нити за општу историју. Писац ће ми ваљда дати за ираво да су таке ствари за нас важпије и нрече од оних које он обећава, јер се наш ученик лакше жоже служити немачким или француским истор. атласом и збирком слика, него ли што ће се моћи послужити каквом туђом историскои читанком. Данас је већ опште познато да се историско знање не сме ограничити једино на уцбеник, јер је историски материјал, који се може саошптити ученицима, врло оцширан да би могао сав ући у уџбеник. Тога рада потребно је имати и нарочитих књига које ће ученик читати код куће у слободним часовима, те тиме своје историско знање цопуњавати. Уџбеник треба да је главни основ или екелет на који ће се остало знање слагати. 0 овоме приндииу, педагошко-методичком, писци досадашњих историских уџбеника код нас нису водили довољно рачуна, те су стога при изради уџбенпка падали у погрешку, која је често пута наставницима отежавала рад у школи. Знајући да код нас нема историских читанака, они су се номагали тиме, што су историску лектиру, коју би требало да ученик прочита на другом месту, уносили у с&м уџбеник, те га на тај вачин знатно проширивали, а тиме и извођење програма отежавали. Искуство је иоказало да ученици са много већом пажњом прате предавање наставниково и више цене њега лично, кад знају да ће им он у своме предавању рећи и нешто више него што се у уџбенику налази. Наставници историјо могу такође из свога искуства посведочити да се на лицу ученика увек огледа радост и расположење, кад им наставник, после завршених лекција о извесном добу и народу, прочита попешто из књижевне и културне историје дотичног народа. Уносити, цак, овај елеменат у исгориски уџбеник значило би одузимати наставниковом предавању ону занимљивост без које ће његов рад бити мало користае. Кад се све ово има на уму, онда се види да и овај Зрнићев уџбеник, и ако је најновија, не одстуца у главноме од уџбеника по којима се данас ради. Као главаа замерка, коју је критика с разлогом учинила уџбенику г. Ловчевићевом (а и ранијем г. Прокићевом), јесте сувишна опширност, а понегде и тежи стил за ученике. У њима има пуно ствари којима је место у исгориској читанци или их је требало оставити наставнику, те да их он у