Просветни гласник

804

ПРОСВЕТПИ ГЛАСНИК

облицима и давањем, те да би се могле измишљати још неке нове врсте пореза и прихода државних; него је зло у прикупљању тих прихода и руковању њима, а за то не треба никакве велике стручности ни велика гласа, него вредно&е и поштења, а тога у Стеве има довољно и то ну сваки мора признати". Мислим, да је ово довољно за карактерпстику и Стевину и рада његова на овоме пољу. И Стева се доиста старао свима начинима, да се наше зло Финансиско стање поправи.

Стева је био и у многим друштвима и свуда је заузимао видни.је место неђу часнпцима њиховим. Био је и члан утемељач Друштва Св. Саве. Друштво за улепшавање Врачара он јеи засновао и био мује душа до смрти. Један пут се у једноме ужем друштву поведе реч о овоме друштву и Стеви. Ту беше и ондашњи пословођ његов, један проФесор, који се изрази овако : „Море, ја сам ти набелајисао са ступањем у то друштво. . . Изабраше ме за пословођу, а ја, држећи, да ту неће бити много посла, примих се; а сад бих волео да се курталишем беде, али не даду. . . Ухватио Стева, па седница за седницом, и кад му нешто не свршиш, он се љути, као год да је то државни посао или као да нам се пдаћа! . . . Не знам, може ли човек више да се заузима за своје властите послове домаће и своју кућу, но што се он заузпма за ово друштво !" . . И доиста, чега се год Стева латио, то је радио збиљски и са свом преданошћу.

У карактеру своме Стева имађаше нечега доиста јединственога. Извесна оштрина и набуситост, која се јављала на први мах, одмах се претварала у благост и доброту, чим јој се више приближите. Одмах се увиђало, да немате посла с обичпим човеком. Лав у борби против „трулежа" и непоштења, претварао се у јагње и голуба кад је у средини породице своје и у кругу својих искрених пријатеља. Бивши и сам сиромах, он је добро разумевао сиротињске невоље и много се својски заузимао за сиротињу. У свакоме друштву више би сам говорио, но што би слушао да други говоре. Али у говору беше жив, гласан, пун геста, те не могаше никада бити нимало досадан. На против, она силна логика, оно држање ствари даље од личности, оно одушевљење, којим би Стева обукао сваку своју мисао, чињаше, да се он увек слушаше радо. Волео је и шалу. Али он више уживаше, да је други збија, а он слуша. Бавећи се вазда збиљом, у њега и преовлађиваше озбиљност. Али што најјаче беше у карактеру Стевину, то је она одлучност вегова, она силна воља, којој не беше равне и којој не беше никад

XII.

XIII.

Ут 4 . \