Просветни гласник

256

НРОСВЕГНИ ГЛАСНИК

У нади, да ће нас наука о значењу врста и обдика рсчи боље задовољити, нрелазнмо на њено разматрање. Ну наше надање поколеба одмах пристуи .!>. Уиотреба иадежа". Ко.шко су пуНа и озбиљна објашњења о употреби падежа, показује већ први чланак тога одељка (§ 13). Казавши, колико је српски језпк задржао падежа ,од оеам иадежа, које је имао заједнички индојевроиски језик " и испричавши. судбину докатива, прелази писац на деФиницију падежа, из које искључује вокатив, одричући му сваки однос према неком лицу и .1 и ствари (што сам побија .Намомепом 2. у § 20.) Затим износи деобу падежа на независне и зависне, не казујући, зашто се тако деде, па броји у прве номинатив и вокатив, а за остаде вели да „ иоказују иредмет као зависан (не казујући од чега) и зато се зову зависни шдежи и . Све то завршује новим кршћењем: четврти се иадеж зове још и ирави или ближи иредмет, а други, трећи и шести неирави или даљи иредмет", као да ти падежи осим објекта не врше друге службе. 0 § 14. изнелд смо све, што смо имали да кажемо, при претресу § 1., где смо се дотакли епифонематских реченица. Сумњамо, судећп по примерима, да је тачно оно, што писац вели у § 15, 3. а., 1 : „ Такве реченице казују стапе ". То се може рећи само о примерима: .Тако ми отров од овога не било". „Мука му је". „Врига ме је саму". .Да ме 2 није кроз горицу туга ," јер у њима уз глагол ј есам (ређе бити, а никада уз има, имају) долази номинатив, да обележи неко душевно стање лицу, које се овде казује личном заменицом. 0 осталим реченицама: .Јест иушка, да је ираха". .II у бухе жуч има". „Ио крчмама свуд имају гусле " — пе може се тврдити, да казују стање, већ бивање, јер су све те реченице екзистенцијалне, у којима глагрли „јесам, има, имају" с номинативом казују екзистенцију. § 16. добар је дотле, докле се писац придржавар речи Н. 'Борђевића (ор. сЈ1. стр. 39.), ну прекројивши његову тачку р (у Лукића 2.) по своме начину избида је одмах пишчева самосталност на видик. Г. Ђорђевић, говорећи о социјативном номинативу, вели: „Остаци овога номинатива слични су или сложеним речима, или оним облицима, који у народној појезији чине лепу Фигуру, хендијаду". Г. Лукићу није се то свидело, те је скројио ново правило: „ Први се иадеж удваја: 2.) кад оба иадежа казују једну иредставу (згс!); један је ирви иадеж именички атрибут за други и стоје оба са свезом и (хендијада) или без н>е". Из које је логике црпао г. Лукић, да два падежа казују једну представу (Уог§М1ип§)? Два падежа су два пменска облика, свако име је реч, свака реч казује неку представу, т. ј. значи нешто, што умом ми-

1 Прекројено по П. Ђорђевићу ор. <а4. стр. 35.—37. 2 МЊ1. 8и1)ј. 8а*ге 71. стоји: »Да је није кроз ториду туга; <( в. П. Ђорђевић ор. С14. стр. 37. — Исту речениду наводи г. Дукић у § 22, 4. а., верно.