Просветни гласник

304

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

3.) Тако историја са љеним истинама, везујући свељуде у свима нросторима и временима, и мирећи их, постаје највећа и иајпомирљивија иосредница међу људима и временима, и с најхуманијим и најправеднијим тежњама она постаје најхуманија од свих других наука; везујући и мирећи људе и времена, она ради оно исто што ради свака ведика идеја и сваки геније. Откривајући једно исто норекло свих људи, нлемена и народа, откривајући једну исту судбу љихову, једне исте законе њихова живота, једне исте заједничке, узајамне везе њихове, она ће све више миригп људе свих времена и онраштати им њихове слабости, погрешке н забдуде по мрачном путу њихова живота. Испитавши п}'т од куд је човек дошао она ће показати природност свих .вудских слабости и грехова, а осветлигшш пут, којим ће човек у будућности ићи, она ће га сачувати од оних странпутица по којима је до сад могао често у мраку лутати; нашав прави пут којим човек треба да иде, она ће уједно решитн и велики пробдем морала — којим путем човек да иде па да не греши. Тако историја постаје највиши критеријум не само истине него и морада, јер свака идеја има тим више истине у себи што обухвата и везује више ствари, што ,је генералнија, а везујући све више ствари узајамним везама, она мири све више ствари; по томејесвака велика истина помирљива те што је већа иетина, то више има хуманог, праведног те и моралног у себи. А иошто .је историјска истина највиша истина то у њој највише и има помирљивог, хуманог, нраведног и мора.шог; историја .је наука опште правде и општег морала. 4.) Везујући се са свима људима у свима просторима н временима поједини човек, од првобитно самосталне целине све више иостаје оруђе, орган једне огромне целине — човечанства, једно сдово у великој књизи историје људске, које има и добија смисда само велујући се са свима другим људима у свима временима; и што год је виши дух он се осећа и сазнаје само као мален део све веће целине, те је само цедо човечанство у својој историји потпун и савршен човек; само у њој развија човек све стране и снаге свог живота, своје душе и својега духа; дух човеков све је внше само пасивно оруђе неке више неразумљиве васионске силе. Пошто је тако историјски живбт човечанства везан за општи живот, то и дух човеков осдобођава се уских и кратких веза тела, окодине, народа и времена свога; духом својим везује се човек дадеким и дубоким везама за историју човечанства, за духове свих људи и свих времена. Што је првобитнији, нижи човек, он је све више везан кратким и тесним везама за своју непосредну околину и за своју садашњост; што је нижа душа човекова, све више сматра себе за целину, којој су све друго оруђа и средства; што је виша душа човекова, сво се више везује за општу душу људску, светску, за историју целог човечанства. Душа се преноси наслеђем с оца на сина, дух се преноси само преко