Просветни гласник

694

ПРОСВЕТНП ГЛАСНИК

биће Фактички, није ништа, према томе се и не може поредити са бићем, нити истраживати оне везе међу сукцесивнии чдановима једне и друге појаве. Јер, ако и два стања реална спојимо, ако су они по природи својој различни, неће чинити цедину, а некмо ли тако два контраста, какав .је биће и небиће. Често се узнмље да су крајњи чданови у извесном сукцесивном низу ништа. Но то не стоји вели Бошковић. За две узастопне тачке ведимо да су на остојању нула, но то је само онако узето по обичају (навици); одречне количине, мировање све су то реална стања у телу и нису то безначајне појаве, или ништа, као што ми то често узимљемо. Бошковић вели: можда би ко хтео из мог доказивања да постојн закон поступности извести да нема непротежних атома, већ да су ствари нротежне, али би ова дедукција била дажна. Ево по чему. Мн смо до закона о егзистенци.ји непротежних атома дошдн посматрањем закона поступности у природн, према томе међусобног додира неће битп ако овај закон постоји. Дакде противници никако не могу наводити ово као нешто чиме би могди ускодебати мојутеорију. Бошковић овде онако исто као и пређе где је бидо говора о иростору побија нашу идеју о протежности ствари тиме, да је то резудтат само нашег осећања а никако не самог Фактичког стања ствари. 8есМ, у своме деду „Јединство природних сида", веди заБошковића односно његовог гдедишта о природи материје, са којим се довде упознадосмо, ово. Бошкозић је први најочигдедније теоријски разложио нознату истину Ка1ига поп Гас11 вакиз, и да се скокови опажају у промену стања код једињења, а никако код едемената. Овај закон о непрекидности повдачп се од Аристотеда, по коме се нросторно кретање, као једино вечно биће, управља по закону непрекидности. Но правим творцем овога закона сматра се Лајбииц, који гаје индукцијом извео, и нешто очитије разложио од Бошковића. Сам Бошковић нризнаје пријоритет Лајбницу у проналаску овог закона, који игра у његовој теорији понајглавнију удогу ади се не сдаже са Дајбницом у томе, што Лајбниц и овде полази од нринципа о довољном разлогу, а Бошковић од воље Божје, као сиде којаје имада пресудног уплива на стварање овог закона о непрекидности у природи (поступности). Као други важни закон физички, који је Бошковићу служио као полазна тачка у његовом извођењу, био је закон непробојности. 0 истинитосги овога емпиричког закона не треба сумњати, па и нема противнпка са чијим би се хипотезама имали борити. Противници Бошковићеве теори.је побијали су Бошковићеву хипотезу о непробојности атома, што Бошковић обара оним истим путем којим је побијао мишљења својих противника односно првог закона. Ово побијање оснива се на његовој теорији о простору и времену. Ово побија овако. Он веди да у простору бесконачном могућем и број бесконачних тачака је могућ, док реалне