Просветни гласник

НАУКА II НАСТАВА

699

док би му тому био -}- когаје силу оилом одбио (кога је силом силу одбио) 11, 583., имена стијена (етијена) 20, 888. У оасегу слика Гундулић се строго држи правида: вишееложне речи сликују се од претпоследњег вокада; а код једносложних речи, као и код вишесложних речи ко.је се с овима сдикују, обухвата сллк код консонантнога свршетка крај речи од (посл.едњег) вокада, а код вокалног свршетка (посдедњи) вокад и претходни му консонант, н. пр. нарави -(љубави, иросим носим; јад сад, мој + неиокој; рве тве, ни + љувени. Изузеци од ових, већ код најстаријих дубровачких песника придично утврђених правила, врло су ретки, нађу се, наиме, неки пут једносложне речи са вокалним свршетком, које се сдикују само са својим посдедњим вокадом: те тве Ироз. 655, да' + има' 776, то толико 1544, ста + истога Дуб. 751; исто тако вишесложне речи са вокалним свршетком које се сликују само са својим последњим вокадом и претходним консонантом: сада саовиједа Првз. 479, нашасте -}- лаште Дуб. 625, војевб (да ди је Гундудић написао, можда, војовб?) -ј- ово Осм. 4, 94; нешто чешћи су само случајеви да се вишесдожне речи са консонантским свршетком и исте такве једносложне речи сликују, почевши, дакде, од последњег (а не претпосдедњег) вокада: одријешит + умрит Ар. 557, твојој + иокој Проз. 437, иравим -|- крајим Проз. 844. неиристав -ј- љубав Дуб. 663, васколик -)- увик Дуб. 929 (али одговара правиду кад се напише у вик!), изиде т слиједјет Дуб. 1293 (овде би се могдо читати и изиде т' — слиједјет, тако да би сдик, тада потпун, био у посдедњем слогу нечист). Што се тиче више или мање честе употребе појединих врста слика може се приметити да, понајпре, у осмерцу нема једносложних речи у слику, и то из разлога што су једносложне речи, по потреби, акцентоване, а осмерац не трпи на крају нагдашен слог. Газуме се, као изузеци не могу важити сдучајеви кад на свршетку дође једносдожна реч иза прокдитике, јер тада су обе речи чврсто везане заједничким акцентом и, с погледом на слик, чиие једну целину, на пр., уреда -)- не-да Осм. 6, 146, себи не-би Осм. 9, 214, злато -)- на-то Осм. 12, 369 и т. д.; још мање говоре против тога врло многобројни случајеви када на крају стоје једносложне енкдитико (је, се, би, га и т. д.), јер те се речи, због тога што немају нагдаска, нису сматрале као самосталне речи. Дакде, као истински изузеци остади би само случајеви кад иа свршетку осмерца с-тоји самостадна, иагдашена једносдожна реч; ади таквих случајева код Гундудића скоро и нема, јер у стиху да разговор иода и лик Ар. 1260 треба до душе (према правом изговору) читати: „...и дак", тако да би тај пример тада ипт ао међу оне код којих се сдикују две вишеслол;не речи са консонантским свршетком почев од последњег вокада; али тада су ми позната само два случаја у Гундудића, да на крају једног осмерца. стоји нагдашена једносдожна реч добит -)- то бпт Осм. 17. 327; сва бп