Просветни гласник

ЕАУКА И НАСТАВА

713

Јегипћани пак, хотећи распрострти помоћу канала пдодне воде њихова освећена Ии.ш, посветили су сву своју пажњу науди о мерењу, Геометрији. Халдсјци, одани обожавању Сунца, упућени су самом својом вером на констедације звездане, које сијају на небеском своду, те су створили Астрономију. Ова посматрања доводе нас до закључка да треба ове народе сматрати као осниваоце тих наука. Слажу се у томе да се у Јегипту има поставити колевка математичких наука. Али, ако се суди по ФилосоФима грчким који су путовали у ту земљу, математика је у њој имала само мало успеха. Славне школе старе Грчке упракљале су њеним развићем. Више векова пре Христа славни мудраци, који су били већ основали ове школе, уживаху општи глас. Потомство је побожно чувало имена: Талес, Питагора, Хииократ, Платон, Динострат, Аристес, Шенехме, Никомед, Диоклес, Евклид, Архммед, Аиолониус, ит.д., који су нарочито дали полет Геометрији. И ако су математичке науке везане међу собом, и ако оне једна другој, према њихово.ј зависности, пружају узајамну потпору, ипак оне се нису развиле иетовремено. Геометрија и Аетрономија беху већ вековима обрађиване када се Алгебра тек почеда појављивати. Без сумње у Евкдидовим књигама налазе се први основи ове науке, које су његови сл.едбеници назвали Аритметиком и не разумевши их, и ова изгубљена Алгебра можда би се могла обновити а да се не прибегава посредовању ичије туђе вештине. Не може се сумњати шта више да су алгебарски принципи били познати Архимеду и Аполони.ју; само како се дух грчки противио изналажењу скраћених знакова, грчки геометри од ових принципа имају само преводе на обичном говору: тако да почетак ове науке код њих није постао нотпуна наука. Диофант Александриски (325—400 г.) први је публиковао једно алгебарско дело. То ,је дело подељено на 13 књига, од којих су до нас допрле само 6 првих. У њима се налазе решења неодређених једначина првога степена са двема непознатима у целим бројевима, и велики број разрешених пробдема, који се односе на једначине I и II степена. Тешкоће у њима расту поступно; вероватно је, да би нам седам последњих књига, да су до нас дошле, дале још вишу идеју о писцу. ДиоФант употребљава у свом делу само знак одузимања, а за радње сабирања, множења н дељења сдужи се описивањем. Арављани и Индијанци као и Грци радили су са више иди мање успеха на алгебарским рачунима; свакојако њихови методи битно су се разликовали од метода модерне Алгебре. У остадом, треба ириметити, да за време целе периоде пре XVI века, научари свих земаља радилп су само на бројним питањима. Они су сматрали Аљгебру као партију вишу од Аритметике, која са састојада једино у поступцима решавања бројних једначина. Кад када су они наномињали, у опште у двосмисденим стиховима, пут, којим треба ићи при решавању питања те природе. Од