Просветни гласник

266

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Отпадањем лишћа трешња губи извесну коллчину једивења, која је добивала из земље и ваздуха, ЕГо овоме изгледа, као да је јесење отиадање лишћа по њино дрво од велике штете, па и ако отпало лишће својим труљењем у неколико земљу нагнојава. Да ипак ту нема велике штете, увидећемо ако изучимо узроке отпадању лишћа. Треба да извршимо ова лако изводљива посматрања: Лишће од шебоја (СћешшЉиз), које оставимо преко зиме у врту, чим настане хладноћа, увене, смежура се и тромо се обеси на ниже (отомбољи се). Исто то посматрамо и на шебојима, које држимо у соби, чим их довољно не заливамо водом. Наступи ли опет благо време, или залијемо ли жедне собне биљке, и лишће ће се опет укрутити и усправити, Пасуљ и дуван шта више исуше се, чим се ваздух расхлади до на неколико степена над нулом (Каже се нетачно — зашто? — да су „промрзли"). Сад знамо да лишће онда увене, кад више транспирира, но што корен може нове воде да усише (Код собних биљака). Али у слободној нрироди шебоју као и иасуљу и дувану довољно воде стоји на расположењу. А што и они увену, знак је, да њихови корени ипак не усишу толико воде, колико је нужно за накнаду губитка. Као што наши животни процеси устукну и најпосле са свим ирестану, чим температура крви спадне испод 37 °С.; као што се гуштери и водоземци при наступелој хладноћи повуку у скровита места, укоче се и нреспавају зиму: исто тако и биљни корени обуставе свој рад, чим се земљина кора јако охлади.' То се мож.е догодити код неких биљака (пасуља н локупно лишће отпадне необитао брзо, за неколико дана; код наших бЈкава и растова то траје више недеља, ну код гужњака ((јиегсин ресктсиШа) све лишће у јесен иромени боју, алп један део истог отпада с грана већ у иочетку зиме, док други део ностаје чисто мрко и сасуши се, али отпада тек крајем зиме пред разлиставање нових пупољака у пролеће. Кад се све ово узме у обзир, као и то да и код четинара лишће не траје на једном дрвету целог његова века по неколико година, иа се обнавља, онда је и немогућно а и излишно оно у г. Јуришићевој ботаници за V р. г. сампм терминима дељење лишћа но трајању (стр. 50.) на оиадљиво и трајно или зимзелено. Природа се дакле п овде као и у већини случајева својом разноврсношћу цротиви тачној и строгој класиФикацијц човекова духа, ну боље је о трајању лишћа говорити оаасно онако, како је то и Панчпћ учииио у својој Флори околипе Београда (IV изд., стр. 14.). Што се специјално тиче г. Јуришићева термпна „оаадљиво лишће«, и ја бих рекао са г. Богданом Јанковићем заједно (специјалпо само у овом питању), да тај назив није добро погођен, и кад би поменута класиФикација баш и била остварљива. Овај назив »опадљиво« (као »опадљивко'*) могао би да се замисли, као да је постао од глагола »опадати некога« а ако се баш и узме да постаје од глагола »опадати с нечега," онда нам ипак реч »опадљиво* казује: као да то лишће увек, кад год се и прстом такне, отиадне, а међу тпм хтело би се да нам он каже да лишће отпада с јесени. Не би ваљао ни термин »отпадљиво*, јер би виже изгледало да овај придев има значење глагола »отпадити се* но глагола »отпадати«. РеФ. 1 Ближе објашњење ове обуставе ствар је Физиологије у општој ботаници. РеФ.