Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

177

Средства, да се постигне код деде послушност. оснивају се дакле на навици, на њиховој доброј вољи, на осведочепу. На овом путу ностижу се на место спољаитих, аролазниос резултата, резултати од велике вредности и веЛе трајашности, почем се у детињој души полаже основ за етичке појмове. Помоћу овог либералног, могао бих рећи нријатељског поступања не васпитавају се деца само за слеиу иослушност него за слепо поверење, придобија се њихова љубав и уздиже човек аре свега свој соиствени ауторнтет. Јер прави ауторитет не састоји се у томе, да се дете вољи родитељској роиски покорава, него у томе, да оно ову вољу као најбољу н највнше као једину правилну признаје, и овај се ауторитет не ослања никако на сурову силу, него на то, да дете осећа да васпитач нревазилази њега у искуству и знању, у карактеру и моралу. То показују најјасније о,зноси у средњим школама, где због великог броја ученика различне ирироде и који се поред тога још непрестано- мењају, зависи све само од опхођења учитеља. Ту има крволока, од којих се боје и које мрзе, али нема респекта, јер нема поштовања. Ту опет налазимо на жалост и врло јако заступљену групу слабих учитеља, пред којима младеж изиграва свакојаке враголије, и који се својим покугаајнма, као виком и казнама, рђавим белешкама из марљивости и успеха, да би прибавили себи важност, само чине смешним. Како напротив сасвим другојаче прилазе ученици опим учитељима, који им истина постављају велике захтеве, али се свом збиљом показују добровољни да неку детињасту расиру просто исмеју, или шта више и нреко ње пређу, као да је није ни било! Код оваких учитеља неуиада младеж ни у какве неваљалштине. Јер ауторитет родитеља и учитеља је већ ту; не треба га само проиграти. Ауторитет васпитачев је безусловни захтев, па и арви иретходни услов сваком корисном раду; али он треба као Дамоклов мач да виси над главом детета а на њу да не падне; јер ауторитет је иежна ствар и само се ретко сме употребљавати, пошто ће га свака злоупотреба на сваки начин упропастити. Једна од највећих злоупотреба, коју поглавито код жена често сусрећемо, јесте вечно командирање и забрањивање. Ја говорим о једној злоупотреби, јер се тиме непослушност код деце уираво изазива. Ко се при својим наредбама ограничава само на важније ствари, тај ће се већ на, фантастична саоаштења, то је од највеће важности, да се ова што је могућно ире исираве, најбоље у облику природњачких објашаења. Јер су ова у пола истинита, Фантастична иредстављања, која децу прерано узбуђују, за дечију душу отров који убпја а против кога нма само један противотров: истина. Али у својим објашњењима не треба сувише далеко нћи; ако она ие шкоде деци директно, постаће она у друштву врло лако немогућна. просветни гласник , II. књ., ?. св., 1903. 12