Просветни гласник

446

ПРОСВБТНИ ГЛАСНИК

се привремено налазе у учитељској служби, док не дођу до пронисног броја година, да се могу рукоподожити за свештенике, или не добију парохије, које желе. Овакпи провизорни наставниди, отворено речено, неће да раде. Са овога, да није оскудиде у учитељским кандидатима, те да не постоји разлог, да .је ипак боље ншта него ништа — да школа никако и нема учитеља — требало би нримати само оне богослове у учитељску службу, који нисмено изјаве, да се сасвим посвећују учитељскоме позиву, а свештенике никако и не постављати за заступнике учитељске. Тако су исто у овоме школском округу најмање успеха показали, ма да и овде има изузетка, учитељи, који су дошли из Старе Србије и Маћедоније. То ће бити по свој прилици зато, што су они тамо били употребљавани за агитадионе сврхе и стварног школског рада врло су мало имали, јер су врло невешти у раду и некако им је све тешко запети и мислити о озбиљноме школскоме раду, у коме би се могли врло брзо усавршити они, који имају свршену нашу Учитељску Школу, кад би само било воље и расположења за рад и прнмање упута. Са онима, који нису свршили нашу Учитељску Школу као и онима, који су свршили прнзренску Богословију иде понајтеже. Њима се готово не могу ни давати упути, јер немају може се рећн никаквих школских основа; њих ваља учити. Изневши Господину Министру, у општим потсзима, у овој школској години, рад нпдзорништва и учитеља који је био онакав исти, нопуњаван оним само што је искуство захтевало, као и нрошлих двеју школских година а детаљно је обележен у извештају за школску 1900 и 1901 годину, част ми је, а после изнесеног и опште постигнутог успеха у настави, даље излагање у овоме извештају продужити по датом нацрту и упуту Господина Мииистра за извештаје од 4 маја ове године ПБр. 5068. I 0 школскиж зградама и учитељским становила а.) Школске су зграде, у опште узев, а према нашим приликама. у врло добром стању, а има их, које би могле послужити и као угледне школе. Од овога се изузимају школе у Граду Сталаћу, Ћићевцу, Гибарима и Непељевцу, које су већ са свим дотрајале а нарочито последње две, које никако не треба оставити отворене и идуће школске године, већ их треба затворити, ношто ови имућни сељани не само што не показују никакве воље н расноложења за школу, већ их намерно одржавају таковим, да би затварањем школе извукли децу од школовања. У овоме нарочито предњачи Пепељевац, чија је школа права дупља, која само што се не сруши над главама деце и наставника и на многобројна наређења, да нађу другу зграду за привремену школу, док до нове школе не дођу, не само што нису хтели ни главе осврнути, већ су иста и исмејавали уз задовољно иристајање једнога свештеника. За понравку ове бесиримерне рђаве нојаве и зла школског једини је лек, да се школа непељевачка затвори, али са наређењем школскоме надзорнику, да им децу упути на школовање у Ве.шку Врбицу и Читлук, јер ће једино тако Пепељевчани — који су до мога доласка готово 10 година били без школе а децу нису нигде школовали, пошто су пре тога напали на учитеља и школу, избацили напоље са свим намештајем и потребама школским спремити бољу школску зграду. Деца рибарске школе, пак, имају се упутити на школовање у великошиљеговачку школу, која је најбоља и