Просветни гласник

€16

ПРОСВЕТНН Г.1АСНПК

иеторија у извеснои додиру са земљом Фараона, а доднија са судбом нерсиске монархије, и Грци, који су с почетка били учениди а ио том цивилизатори Истока, оставили су нам у својим историјским производима много драгоцених извештаја о народима који су живеди на просграној територији гдеје потекла најстарија историја. Ти су извештаји дуго време морали бити довољни европској науци ма како да су би.ш искидани и недовољни а по некад и сасвим невероватни. Прво њих су нама предали странци по односу ка тим обдастима којих се тичу осим свега оног у библији што се тиче историје самих Јевреја — при том странци који већим делом нису знали језик описиваних народа, па и поред свега тога они још по некад заузимају другостепено место у делима, којима није главни смер познавање историје и живота туђих народа. Друго ти извештаји бивају и несавремени самим догађајима и по томе заједно са стварним Фактима имају у себи и много легендарног материјала, и ако не врсте „историског романа" о Пину и Семирамиди. Ипак и иоред ново откривених извора за историју Истока библијска и класичка дата нису изгубила потпуно своју вредност, не гледећи на то што њима данас ни из далека не припада прво место, опет изузимајући библију као извор наших знања за историју јеврејског народа. Ако библијски извештаји о другим народима морају данас уступити место сопственим извештајима, то за историју Израиља библија ће остати увек главни извор. С те две стране и потребно је разматрати значај књига Старога Завета као историског извора. У њима има дата која се тичу неких земаља Истока. На прво место мора се ставити Египат, о коме се говори поглавито поводом борављења Јевреја у њему (Бит. 39—50. и Исх. 1—14.) а тако и поводом односа Јевреја с њим у доцније време и суделовања његових царева у сирским стварима после Со.ломона. За тим Стари Завет сачувао нам је драгоцене извештаје о најближим суседима Јевреја; а особито су важна дата о Финичанима, с којима су синови Израиљеви били у сталном додиру од самог настањивања свог у Палестини и у време Давида и Соломона стајали су у тесном савезу, који је крчио пут значајном финичком упливу на народ У доба деобе царства. Г^ред крајње оскудности чисто финичких споменика, дата у „књигама царства", „Детописима" (Паралипомена) и „Пророцима" показују велику интересност. Најновија открића у долини Тигра и ЕуФрата и успеси асирологије већ не допуштају истицати на видно место библијске извештаје о државама које су постале у тој области, тим пре што се ти извештаји тичу поглавито доцнијег доба у историји Асирије и Вавилона, на које се односи сирска политика обе државе, која је имала тако штетан уплив и на израиљску и на јудејску државу. А у неким случајима асирски летописи шта више допуњују и разјашњавају сасвим кратко причање библије о чисто јеврејским стварима. Епоха „вавилонског робовања" Јудејаца (књ. пророка Езекиља и Данила)