Просветни гласник

12

просветни гласник

рђаво увереве о своме достојанству и васпитању. Поступци сдични њенима били би, свакако, за осуду и код лица мушкога пола, у погледу којих се, а због њиховога особенога положаја у друштву, морају овде имати извесни обзири. Еолико тек прекора заелужује за такво владање једна женска којој њена друштвена ситуација може ту служити само као отежавна околност. Шта више, поред замерака које би се госпођици, као обичном приватном лицу, могле за њено понашање упутити са гледишта чисто друштвених еонвенција, њени поступци дали би се подвести и под одредбу § 362. тач. 7. кривичног законика, који радње у њему обухваћене казни до пет дана затвора, а, можда, и под тач. 6. § 365. истога законика. Одговорност г-ђице Иетровпћеве, за иочпњене скандале, тим је већа што је она државни чиновник. Положајем својим чиновници су нарочито позвани да строго пазе да се ни у свом прнватном животу не огреше о правила која ирописују морал, друштвени обичаји и појмови. Основна примена начела да права иду упоредо са дужностима, примена о којој налазимо јасне одредбе у § 43. тач. 1. зак. о чиновницима: „Службена иступљења и недостојни поступци због којих ће се чиновник дисциплинарно казнити, у главном су ова: неморално и недоетојно владање у приватном животу, као што је опијање, пијанчење, скитање, картање, и овима подобна на местима и на начин достојанство чиновника унижавајући." Ова. одговорност која је општа за све врсте чиновника, код госпођице Петровићеве добија особито акутни карактер. Не само да је она учитељ, дакле службеник чији се чиновнпчки позив састоји баш у томе да код будућих грађана усади и развије правилне појмове о моралу и части, како би они, под утицајем доброга васпитања, стекли особине које ће им доцније олакшати вршење дужности, које ће на њима лежати као на члановима друштва, већ је она чак наставница женске деце, дакле онога нодмлатка на чију се исправност у понашању н деликатност у осећајима и назорима мора обратити нарочита иажња, тачка код које смо се ми мало час унеколико задржали, када смо истакли разлику, у овом погледу, између мушких и женских лица. Ако је игде код чиновника оправдано водити озбиљнога рачуна о њиховом владању, то је код учптељица женске деце. Ту су сконцентрисани сви они разлози који се могу истаћи за нашу општу обавезу, да се у своме понашању држимо моралнога и часнога пута. Ту обавезу г-ца Петровићева је прекршила на начин чији је цинизам само доказ њенога изузетног моралног пада. Тиме се она огрешила о најважнију дужност коју је закон о народним школама за наставнике прописао. Чл. 64. тач. е. овога закона овако вели: „На.ставници су дужни владати се у служби и ван ове како то доликује образованим људима и учитељском позиву." А међу кривицама које се казне по чл. 65. јеете на првоме месту „неморално и недостојно владање у приватном животу, које понижава наставнички позив (пијанчење, картање, неуредан живот)." — Оно што је у погледу г-ђице Петровићеве сведоцима доказано, и сувише је довољно да је представи као личност којој никако не може бити места међу школском децом. Питање може бити само ово: да ли г-ђица Петровићева, претпостављајући да раније није била за кривице блажега рода кажњавана, може бити кажњена отпустом из службе, воју једино Савет сме препоручитп г. Министру. Тешкоћа долази отуда што се, по чл. 67., наставник може казнити отпуштањем само у ова два случаја : а) ако би над њим често биле уиотребљаване мање казне, а он се не би поправпо; б) ако би законским судовпма био осуђен на затвор дужи од месец дана за преступе или злочинсгва. Изгледа да случа.ј