Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

393

дине 1899 издало је Министарство Просвете наређење у коме је тачно опредељен круг рада ових лекара с обзиром на школу, шкодски подмладак, наставни пдан и на часове, а према хигијенским захтевима тако да школски лекар има права, да нреко директора издаје наредбе и ставља своје евентуадне примедбе, о којима посде решава министарство просвете. Школски декар подноси извештај о своме раду и потребне предлоге. Ови извештаји и расправе о њима, и о школској хигијени уошпте, којима се по неки као н. пр. београдски колега д-р. Св. Марковић, дпректор Ср. Ј. Стојковић и реФерент министарства просвете Љуб. М. Протић, посвећују с пуно истинскога жара и свесне воље, допрнносе у знатној мери, да се буди и одржава јавно интересовање за школску хигијену. » Овде треба поменути још и наређење Министарства Иросвете од 1901 године, по коме су школски лекари дужни, да сваког ђака лекарски прегледају најдаље до 15 септембра сваке године. Сваки ђак, кад оде из једне школе, добија поред сведоџбе о показаном успеху у учењу, и лекарско уверење с податцима о телесном здрављу за све време док је био у дотичној школи. * Прва катедра за хигијену у Србији установљена је још 1866 године. И установљење катедре за хигијену на нашој Великој Школи, а додајем, да је то тада била и у Европи лрва катедра за хигијену, учинило је много за напредак школско-хигијенских тежњи и рада у Србији. Ова катедра, која се данас налази у рукама нашег искусног хигијеничара и првог српског бактериолога проФесора Др. М. Јовановпћа — Батута, одаслала је у низу година, у јавни живот, многог и многог ревносног пионира хигијене уопште а. нарочито школске хигијене. У вези с тиме морам с радошћу приметити, да је већ и у Учитељским Школама и у Богословији уведена хигијена уопште, а нарочито школска хигијена заједно с њеним помоћним наукама, и то као обавезан предмет, и да су за наставнике у томе постављене добре научне и искусне школске снаге. Ово је сваке хвале вредно. Јер, ако ико, учитељ и свештеник треба да су прави и истински апостоли школске хигијене и народнога здравља, и да, као такви, буду народу на руци и саветом и делом. Ово је за иреиоруку нарочито тамо, где као што је случај код нас, основне школе не могу бар тако скоро и колико би требало, да добију своје сопствене школске лекаре. ( Са обзиром на ову последњу околност само је за похвалу, што најбољи међу нашим учитељима и преко своје дужности доприносе и речју и делом унапређивању школске хигијене и кретању друштава за чување и неговање народног здравља. Наши су учитељи написали и умножили мале књижице, у којима су кратко и популарно изложена најваж-