Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

489

критике о новом и старом животу не само српског већ и других европских народа, па да се види у чему су од нас били напреднији Немци и други западњади" ; и гата нарочито смета Србима да иођу у правцу нове образованости. А за решење тог културног проблема требадо је пре свега извести начисто и питање о новом нрограму тадагањих гакода. Разуме се да је најприроднији пут за регаење тих великих питања био пре свега у обавештавању народа популарним књигама о новом животу. Али за такав књижеван рад бегае мало радннка, јер, као што смо рекли, католичко свегатенство није хтело, а православно опет не бегае за то спремно. Кблић се користио западном просветом, али не остави упуства и за друге. Зато су она важна питања народне просвете и књиге остала да их регаи време, тегако искуство, дар и љубав непозваних људи из средине простога света. Па како су Срби католици у првој половини 18 в., у главном, у просвети боље стојали од православних, онда је, ваљада, било и природно што се од световних лица у правцу новог књижевног рада такође јавља прво католик славонац Матија Рељковић. А при том није без интереса поменути да је прво и наЈЗнатније дело Рељковићево 8аИг (1761) са Формалне стране веома слично Еаг^оуоги. На још кад се узме да је Рељковић поетски дилетант као и Качић, онда се јавља извесна логика по којој излази да је бида и једна идеја која је изазвала појаву Еагдотога и ЗаИга, а то је идеја народног просвећења књигом. Ваљада зато што је ЗаИг дело свештена лица, у њему је много јаче и јасније имитовано западној литератури онога времена, када је ретко било наћи дело од модерног значаја, а да у основи није било критика или каква дидактика. Тако се и у ЗаИги у пригодним поетским опиеима и резонима износи критика злог материјалног и моралног стања нашег норода у Славонији. Сасвим у духу 18 в. песник у ЗаИги вели да су народни обичаји били узрок лености и нераду Сдовенаца. На у јасним бојама и реалистички износи рђаво наличје народне забаве на прелу, селу, у колу и на дивану. Изгледа да се та сатира веома допала, те је песник убрзо остао без и једног примерка за продају. А тиме се потврђује да је и наш народ у то време жедео критику старијег начина живота. Али Рељковићева сатира није могла задовољити и мало јачег мислиоца: у њој има врло много погрешака из којих се види да Рељковић није потпуно проникао оне немачке оригинале, којима је имитовао. Он не уме или неће да каже да се свака врста заблуде и. л и неморала просветом отклања, већ сасвим на средње-вековни начин доказ УЈ е Да ће се јавити бољи живот ако се Словенци оставе народних обичаја и ако буду чешће игали у цркву. А при том нема ни једне прекорне речи свештеницима што не притеку у помоћ непросвећеном народу. Нити да је какве било опсервације и о другим крајевима срп. народа. Као да су Словенци неки засебан народ! И посде оног лепог почетка иросветни гласник, I. књ., 5. св., 1904. 33