Просветни гласник

156

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

дрта особито увиђа код историјских уџбеника дојединих народа. и то како у посебној, тако и у општој историји. И тога ће бити докде год постоји тежња за национадним животом, која се, ваљда, најбоље и побуђује пародном прош ■ лошћу. Узимајући, пак, у рачун политичке и културне прилике нашега народа и његову тежњу за животом, ми, радници у српским школама, морамо то најбоље познавати и у свакој прилици истицати, а нарочито у историји не само својега народа, него и у општој историји. И ово не треба сматрати као неку саможивост. На против: боље познавање себе, својих ближих и својих сарадника стиче не само властиге користи, него и уважења код најудаљенијих. У нрилог оваком мишљењу ставићу само ово питање: Би ли данашње прилике српскога народа боље стајале да су Срби себе и туђивце тачније упознали с историјом својом и својих суседа пре увођења бугарскога ексархата п санстеФанског мира? Уз ово ми је згодно напоменути да наша најинтелегентнија омладина и данас при расправљању нашега животнога нитања маћедонскога просто натуца о најзнатнијим историјским п геограФским стварима из прошлости српске у Маћедонији. Из ово неколико набацаних мисли, већ се може назрети какав уџбеник из опште историје ја тражим за наше средње школе, па, разуме се, и историјску читанку. По мом мишљењу, и ако се српска историја засебно изучава у нижим разредима средњих тпкола, ипак уџбеник из опште историје за више разреде, као и његово иомоћно наставно средство у облику историјске читанке, мора обухватити српску историју, за тим историју осталих Словена и суседа, па тек онда историју удаљенијих народа, ма они били знатнији и у иолитичком и у културном погледу. Истина, ја ову мисао не износим први на јавност. Опа је у неколико остварена у програму из опште историје, који је, ваљда, Просветни Савет усвојио на 798. редовном састанку својем. Збиља, зашто се тај програм, који додуше није без мана, једном не објави? Он не само што би постигао једнакост у настави по нашим средњим школама, већ би упутио и школске раднике на иравилнију израду уџбенива и наставнпх средстава. Треба, дакле, што пре утврдити програм из опште историје, али такав, који ће бити у српском духу, који ће једном за свагда избацити из наставе генеалошко цепидлачење и некорисне приче, и који ће упутити да уџбеници и друга наставна средства на примчив начин износе политичко и културно напредовање и опадање појединих народа. Када се све ово има на уму, што сам напред рекао, и када се види да иревод Г. Влад. Т. Спасојевића нема скоро ни речи о Словенима, онда се већ може рећи да ја никако не могу нрепоручитн за штампање и употребљавање у средњим школама ову „Историску читанку средњега века" у оваком блику. Стога бих је, с погледом на потребу овакога наставнога средства, могао препоручити само под оваким ногодбама: да Г. Спасојевић преведено градиво скрати и уз то да унесе и градиво из словенске историје, да допуни читанку историским градивом до краја средњега века, а не само до 1270 год. и да транскрибује на српски сва имена, пазећи нритом на једнакост и ранију употребу. Београд. 5. маја 1904. Л. Зрник проФесор II београдске гимназије Савет је одлучио: да ће се ова књига моћи употребити као помоћна књига у средњим шкодама, кад је преводилац буде поправио н допунио према напоменама г.г. реФерената.