Просветни гласник

212

1ГР0СВЕТНИ ГЛАСНИК

„Час Дунаву до на дно ронисмо „И у шаци песка износисмо. „Играсмо се тако без престанка, „Без престанка док трајадо данка, „Па кад беше сунде веће село „И дан лице посакрпо бело, „Ми у чамац — па све певајући „Отидоетго утруђени кући... Зна се да се је Бранко страсно купао и да је изврсно шшвао. Тако исто волео је и лов по шуми:

„Обојица дивно помирени, „Латисмо се горе и зеленп, „Пограбисмо пушке, те о рамо, „Па се вери и тамо н амо; „Боже милп, да л' веће милине, „Да ли има што на свету слађе ,,Нег' са пушком одат' но планине, „Па уморан сести у залађе, „У залађе крај каквога врела, „Ту отрти тегаки зној са чела, „Латити се беле погачице, „Присмочити какве печенице „Повратити срце гладно, трудно „Воде ладнс наиојити жудно, т Ђоду иијет, а врело жубори, „А над тобом лииа мириеава, „А славуји свуд иоју ио гори, , А крај тебе цветиКи и трава! ,ЦвеКе љуико ми смо млади брали, „Песме славља убаве слушали... Али је видовити песник опажао да ће се омдадина ноступно све више удаљавати од природних лепота и губити дражи за јуначке игре; слутио Је он да ће нови начин живљења и забавља.ња поред тешкога школскога рада начпнити од младих Срба ,све саме трске и шибљике", па у тој бризи за будућпошћу својега народа нророчки га опомиње да добро пази на неговање своје снаге и на буђење витешкога духа: „Неће бити соколова ока, „Нити плећа к'о стена широка! „Нити груди као сињи камен, „Кад ударига да истераш пламен: „Место раста, место оморике, „БиКе саме трске и шибљике и . * Поред ова два наша највећа песника опевају јунаштво и природче лепоте и сви наши бољи песници. И не само да то они оиевају, него су и сами витсзови и велики љубитељи ирироде... Зна се за Чубра х 1ој-