Просветни гласник

Г> Е Л Е 111 К В

641

Још у свои најранијем детињству, вукла ме је нека неодољива жеља школи и школском раду. Према томе сам још у том свом добу живо пратила речи свију оних, који су о тој теми говорили. Но од свих таких говора. најживље ми .је остало у памети једно саопштење мога тече Д-ра Ђорђа Натошевића; мож' да зато, што је исто по мене било судбоносно. Оно ме је одвело у учитељску школу — оно ме је довело на катедру више женске школе, на којој ево, Богу хвала, већ тридесету годину радим. А ево како је цела ствар текла: Било је то 1870. год. о Петров-дану, када је мој теча д-р Ђорђе Натошевић, поводом тим, што беше дошао да као главни школ. реФеренат присуствује испиту сомборске српске учитељске школе, био гост у нашој кући (Мој покојни отац је тада сликао сомборску св. Ђурђевску Цркву, те је и сва наша породица за то време живела у Сомбору). Као што беше природно, за све време његова бављења код нас, од свију тема понајживље се расправљало школско питање. Када је једнога дана, седећи за столом при ручку, опазио моје три сестре и мене (у то доба била је и најстарија ми сестра жива) рећи ће моме оцу: „Е, Пајо брате, ако кубуриш са васпитањем своје две старије кћери, нећеш то морати чинити са овим двема млађима." „Како ти то мислиш Р" уиита га мој отац. „Ја се сада бавим са оснивањем српских виших женских школа; чиним све да у томе послу успем и надам се да ће ми се најдаље за две до три године намера оства.рити. Но најлепше је у целој тој ствари то, што ме је на ту мисао упутила — једна жена /" заврши он одушевљено. „Ко.ја жена?" изусти мој отац радознало. „Ево ћу ти рећи" прихвати он. „Прошлога пролећа нађох се у шетњи са Савком Суботићком. Чим ми је пришла, рече ми: „ Баш добро што сам вас нашла. Ја долазим из земље културе — из Немачке. Тамо се сада на све стране живо ради на подизању виших женских школа. Реците ми молим вас, не би ли се у тој ствари могло што учинити и код нас Срба? Та крајње је време, да ишчупамо свој женски подмладак испод притиска туђинштине и површности, који упливом институтског васпитања њоме све више и више овлађује!" Не реците жено! нрихватим ја. И — кад ме ви, жена, на то подсетисте — што ми је неоиисано мило — ево вам обећавам, да ћу на томе одмах почети радити. И -— као што рекох, ја сам своје учинио. За сада ћу гледати да се бар две таке школе отворе; а временом ће их бити и више." „А ко би на. тим школама радио?" упита мој отац, пошто се и сам најповољније дзразио о свему, што у тај мах беше чуо. „У први мах наравно проФесори, мушкарци, са једном учитељицом за рад, кућарство, хигијену и педагогију; а временом ће их без сумње прихватити саме женске руке." — — — — — Ето — толико сам из онога доба уцамтила. И — као што вам је полнато, рад мога тече Д-ра Натошевића у томе послу, доживео је стварна успеха: На нашем сабору који се год. 1870. у Срем. Карловцима отворио, поднеле су његовом иницијативом девет одличних Српкиња — међу којима сте и Ви, штс <гаа Госпођо —• молбу, којом су искале, да се у нас Срба оснују више женске школе. Сабор је ту молбу уважио; и даљом процедуром у тој ствари, већ 1874. год. месеца децембра, отворене су у нас две више женске школе; једна у Новом Саду, а друга у Панчеву (Касније је огворена слична овима и у Сомбору).