Просветни гласник

НАУКА Ж НАСТАБА

175

— Ирво, да запамгите, да идете полако, све на претима, да се готово ништа не чује. Боље је да вас људи виде него да вас чуЈу. Онда ћете стати лепо, по осам у реду, онде где вам ја кажем. Између редова мора да буде толико места да се може проћи. Онда ћете стати право, а руке ћете спустити низа се, овако, или их држите пред собом доле, овако. И тако ћете остати докде год не пођемо из цркве Гдаву можете окретати и гдедати свуд по цркви, само с места да се не макнете. Али ружно је и да зверате много по цркви и да се окрећете чим што лупи или шушне. Јер ко много звера по цркви, он нема кад да мис.ш на Бога и да му се мо.ш. Али највише да запамтите ово: да ее не разговарате између еебе. Немојте ни да шапућете, ни најлакше. Просто се зареците, чим етупите у цркву, да одмах затворите уста; и да их опет отворите онда, кад изиђемо из цркве. — У цркви гледајте шта свештеници раде и слушајте песме које се певају; јер ћете све то учити и ви овде у школи и после у другим школама: Може ее десити у цркви ма шта, а ви ћутите и немојте се кретати са свога места. А шта да кажем за ону децу непаметну и неуљудну, која се и у цркви разговарају, шале и смеју? ОнаЈ, који би од вас био такав, слободно нека ми каже, да га не водим у цркву. А ако се не каже па се у цркви разговара, ја ћу га отерати и никад га више нећу водити у цркву!... — Ноћу да гледате ни на другу децу, шта она раде. Боље је да друга деца гледају на вас него ви на њих. Јер ви идете у школу, да научите све што је добро; и то добро треба на вама да се види. Нећу да гледате ни на ове друге разреде 2 . Јер они мали у првом разреду и не знају како ваља, а ови у етаријим разредима нису сви добри. А ја хоћу да ви гледате на оне добре и сви да будете добри. Јесте ли ме разумели? — Понови ми ти, Јоване, шта ја тражим од вас у цркви!... — Е лепо. Седнте сад и мало се одморите . . . Које сте црквене песме учили прошле године ? — Хоћу да видим, да ли сте их запамтили и да ли их лепо певате. Почни ти „Амин!" — Добро је. Почни

мали ученици увек воледи да иду у цркву. Али ја оам им увек ире службе цричао о томе празнику и задобијао нх за њега. Даље, у цркви ретко када смо остали дуже од цола часа н то у оно време кад је V цркви најзанимљивије. У цркви сам их расцоређивао лецо, раздалеко, и казивао, да цазе, иа чим коме буде мало мутао ои цолако да изиђе сам. II ово је учинило, да иије излазио скоро нико. — Не тајим да су понови на то по мало фркади, али ја се на то нисам освртао. Ја сам имао увереаа да радим правилно и онда ме нико н нижта у томе није могао поколебати. И онда, кад су ме они усред престонице назвали »јеретиком,« што сам »заповести« и »оченаш« предавао деци на српском, ја сам опет мирно остао при своме. 2 II доиста, други разреди, а особито старији, могу веома много да утичу неповољно и иа децу овог разреда. С тога ја никад нисам волео да идем у цркву са својом децом оида. кад иде који »иемиран« разред.