Просветни гласник

590

он узео као адекватно и потпуно објашњење света. Само иекомпетентни људи могу примити материалистички догматизам и веровати да ће неоргански атоми, распоређени на неки начин, као различни делови какве воденице, доспети до тога да мисле. Материализам није чак успео да дефинише себе, нити да деФинише своје прво начело: материју. Највећа услуга коју би му какав философ могао учинити, • то би било да га логички конструише, после чега би се приметило да се он састоји само у ова два реда: — Све је материја, али ми не знамо шта је материја; биће = материја, материја = х. Ни у Немачкој, ни у Енглеској, ни у Француској, међу правим ФилосоФима и који познају Кантову критику, ви нећете наћи материалиста; ви ћете их наћи само међу научењацима, и то — то треба признати — јер су ти научењаци незналице у философији . Што се тиче позитивиста и еволуциониста, од Конта и Литреа до Спенсера, они су увек енергично тврдили, да, ако нису спиритуалисти, они нису ни материалисти, ни толико. Нико се, дакле, не би могао тужити што критичко испитивање материалистичког догматизма има своје обележено место у философској настави, као што га има у самој философији нашега времена. Пошто се прими ово, ми бисмо ишли још даље и ми бисмо захтевали, у васпитању омладине, извесно место идеализму. Ми не бисмо могли да замислимо право васпитање без неког идеала, и без неког утицаја који се приписује томе идеалу на развој човечанства, на развој ствари. Идеал би био „нимФа" само онда када би материализам успео да докаже сама себе; а на против, ми смо сад баш то рекли, доказана је само његова недовољност. Нико, дакле, нема право да тврди да је идеал који је зачела људска мисао у битној и вечној опозицији са самим основом стварности; јер, ко га познаје, тај основ? Ко је изједначио своја појимања са свим оним што могу дати и простране груди природе?" Општа критика науке и њених услова, посебна критика материализма, најзад могућност и оправданост једнога идеализма који се мири са нашим самим познавањем природе, ево, дакле, три основне тачке наставе саобразне тековинама модерне ФилосоФИЈе. ПроФесор ће се моћи или задржати на овим трима тачкама, или додати њима своја лична, мишљења. Ма каква она била, ако су им основица три необориве тезе које смо ми означили, она ће имати ступањ узвишености и искрености које су потребне за васпитну наставу. ФилосоФија коју ми предлажемо да се подигне на овим основима није „званична" ФилосоФија, него на против научна ФилосоФија, пошто она резимује рад свију ФилосоФа и правих научењака нашега времена, ма којој школи они припадали. Ако би, случајно, још постојао гдегод какав ■окорели материалист, он се не би могао жалити на то што види да