Просветни гласник

НАУКА II 1ГЛСТАНЛ

415

потпуно живо у језику, верно огдедадо усмене речи. Тако се води рат противу очајничкога премештања свезе ипс!. што особито радо чине трговци: 1ћге 8епс1ипо' 184 т1г ги§е§ап§еп, ипс! зеће 1сћ тееИегег МИ:1еГ1ип§ еп1§е§еи. Да би потпомогли ову здоупотребу, позивади су се на језик Гримових домаћих прича, у којима се зацело огледа живи језик. Али то је огромна погрегака. Јер језик домаћих прича у многим .је тачкама стилизован, производ је свесне вештине, направљен према начину приповедања из прошлих даиа. Исто тако пада у погрешку онај, који у народној песми хоће да види сведочанство о живом језиковном духу. Као и свака појезија, тако је и народна песма навикнута на простоту у стварању евчјих речоничних склопова; и у толико дабоме стоји близу усменој рсчи. Али у исто време баш народна песма са највећом упорношћу чврсто се држи слагања из старога и најстарпјега времена. Што народна песма још једнако пева о Кб81ет го4, она тиме задржава ред речи, ко.ји је од прилике пре тисуће годииа нзумро у живоме језику; а што ИбвМп го4 стоји без члана, то је начин. за који треба захвалити уметничкој тежњи за старинским изгледом. Веома је значајан Факат, што разни делови Немачке разно стоје наспрам усмене речи: слободнији пјиступ даје јој југ, Рајна, док се север много више држи свога хартискога сгила. То се нпр. може опазити по једној осебености код промене рзчи, једној по изгледу сасвим незнатно.ј ситници, али која је баш ради тога врло значајна. У новом високонемачком језику има особено правило, да после слабо наглашеног споредног слога е на крају не остаје; (1ег ћегго§е, с1аг »е\епспЈ88е, (1аг е11епс1е из средњега високонемачког у новом високонемачком постало је: Негго§, 6е1апдш8, 1^.1 еп<1Овај би закон морао продрети и у промену речи; ваљало би нпр. очекивати, да у дативу именипа код просте речи друкчије бива но код сложене, да гласи: (1ет Та«е, али <1еги Тап(11а§, (1ет \\ ; егке, али (1ет 11аш1\\ ? егк. У ствари има доста јужних Немаца, који се потчињавају томе закону или код којих се он барем може јасно назрети. На другом месту, нар'»чито на северу, код сваке врсте именица без разлике узима се датив на е. Ова је појава с тога тако значајна, што наречја не дају јужноме, Номцу никаква повода за то правило, јер су у свима и у сваком случају одбацила с на крају. Друго није могућно: нравидо мора бити такво, да има важности за ритам образованога усменог говора. Што северни Немац воли држати се једноликог граматичког правила, то је од чести у вези са целим његовим бићем, са великом вредношћу, коју оп полаже на извршење тачних облика; али и особност самога .језика доводи га на тај пут. Између књижевнога језика и његовог Р1аШеи1зсћ разлика је много већа него између књижевнога језика и

1 Унор. Већа»ће1 у ОгишШзб Дег с1еи1:зсћеп РМ1о1о<*1е' 2 , I- стр. 710.