Просветни гласник

416

пгосветиц гласиик

јужнонемачких наречја; северни Немац длкле јемного више на то улућен, да вештачки изучава писмени говор према правилима граматичким. 1 У свима временина било је разликовања писане и усмене речи час са јачом час са мањом супротношћу, Али наравно у најстаријим временима немачке књижевности једва је 6 ијо могућно тек уопште распознавати развој ствари, и то већ због тога, што је-врдо оскудан број сноменика, који су до нас дошли. Нрви пуг се десило у 13. веку, да .јасно опажамо ту сулротноет по утидајиаа, ко.је она чини на велике песнике тога времена. Код Хартмана Ауе, код ГотФрида из Штрасбурга уепева најнежнији двет добро одмереног, тачно одређеног говора; ни трунчица непрнјања за углађеие речи. Сасвим је другчије код ВолФрама Ешенбаха, који сам о себи сведочи — можда дабоме само у шали — да није научио ни писати ни читати. Ту се показују различни знади усмене речи: прост реченични склоп, оно што је стварно зависно по облику је учињено самосталним, крај не одговара почетку. Али он није добио лоследника. Јак нодстицај за, отуђивање од света доби писана реч у току 15. и 16. века, кад опет отпочеше нреводити споменике латинскога језика и уживати у реченичним склоповима туђих језика. Додуше време се још мушки одупирало, нарочито у личноети Лутеровој; али и он често подлеже сухој аскези канцеларискога стила. Огшрање је узалудно. Продиру велике сложене речениде, непрегледне, замотане, без размера, чега има код латинских угледа. Глагол се помиче на крај реченице, код неких не само у споредној већ и у главној реченици. Често се и сасвим губи, барем помоћни глагол ћаћеп и зеш, и то чак и у главнеј реченици 2 . Са свршетком 16. века извршено је ово одвраћање од природе и одржава се кроз 17. век и до иреко ередине 18. века. Још Л.есинг у главним комадима припада сгарој школи, он чак и у научне списе умеће облик разговора. А тада се на једиом опажа неко ударање натраг, необуздано, потпуно свесно, код иредставника 81игт шн! Бгап§-а, где тежња за природношћу, величање страети разбија све окове нравила. Ну дабоме, као што су они у жудњи за природом често ишли до неприродности и место људи стварали Фигуре, тако су правили и рече1 Немачки књижевни језик као један вештачки језик >несумњиво је за многе Немце туђ језик, који онп морају учити исто тако као и ивпески и фраидуски« (АпДгезеп, Зргасћ^ећгаисћ ип(1 8ргасћг1сћ(;1§ке1(;, 9. изд., 1903. стр. 2). НроФесор немачке Фидологије у Вирцбургу Оскар Бренер веди: »Пред дете издази високонемачкн (тј. књижевнн) језик у свој својој строгости црви пут у школи, у књизи, а у доцнијем животу за одрасдога је гласно читање из књиге често једина прилика за говорење високоиемачким језиком; вез иисмене основе ои не би можда правилно саставио ии једиу једину високонемачку реченицу 5 . Овкаг Вгеппег, ХЈћег 8ргасће ип(1 Аиззргасће, у ВеШ. (1. АП^. (1. бргасћу., 22. стр. 49. Прев. 1 Ово изостављање иомоћиога гдагола ћаћеп и зет у гдавној реченици свакојако је према. латннском угледу.