Просветни гласник

236

ЦРОСВЕТНИ ГЛДСНЦК

члан иоког Мајског еавеза, јако се заантересује за њога и чак је нозвао Димитрија, да сирне до њега сутра. како би се упознао мало боље с том установом. „А пудати, рече, нећу више". На моје питање, да ли је Димитрије отишао до њега сутрадан, он се мало збуни, прнзнавши, да није отишао, јер се прибојавао. Спн се насмејаше. Члан Савеза Василије Мудров са^пштио је, како су у његовом селу главнп разориоцп гнезда вране, које пред очима свих сељака убијају и односе птичиће. Савез је одлучио: замолити кога било од људи, који нмпју иушку, да гађају враие, ако ни.је забрањено. Мене су замолпли, да се о томе распитаи где треба. Председник је са своје стране додао, како би уопште било добро сазнати. какви закони постоје о чувању птица. Јер, у суседним селима имају пуно сељака данас, који немилосрдно убијају по ритовима патке, које леже на јајима. Кад им који од чланова Савеза напомене то, они не обраћају пажњу на то. На ово ја сам објаснила Савезу, како постоје законом прописана правила о лову и обећам, да ћу их набанити за другу седницу. У исги мах наговестила сам, како члановима Савеза неће биги згодно користити се правима, датим одраслим људма и зато не треба се о'>раћати закону. Овде да додам одмах, како је Савету било саопштено, да п > закону о лову (чл. 115.) вране иду у ред штетних птица и да је лов на њих допуштен у свако време. После овог Саветје одлучио: у јесен треба стара гнезда растурати, а у пролеће ваља спречавати прављење нових. То је било једино средств), да се не изазове у деце жеља растурати ма и врања гнезда. * * * Оваква саонштења Савету и његове одлуке представљају увек много ннтересног. Спочетка било је случаја, да су се многа деца, иарочнто она, која нису никад ишла у школу, бојала доћи на скупове. Тек, кад су им другови понеколико нута рекли, како друштву могу бити од користи сва редом деца, почела су и она долазити к нама. Било је и таквих случаја, да понеки дочаци дођу на скуп, саслушају правила, којнх се морају држати, али онет неће да се уиишу у Савез, него се дигну кући без речи. Чланови Савета такве су елучаје умели одмах објаснити. У неким селима пуно је деце, која хватају птице и продају их у вароши. Ако би ушли у друштво, онда би се морали одрећи можда врло-згодног заната за њихове родитеље. У таквим случајима остали чланови нису се сматрали у праву наговарати их, да уђу у друштво. Уместо тога, они су ме замолили, да им се само допусти, макар и тек покашто, да виде „шта се ради у Савезу". Таква су деца увек стајала на страни, не мешајући се ни у наше игре, ни у друго што.