Просветни гласник

250

просветли гллсннк

у јеку љиховз најјаче силе; да су им со они први измакли из ропства, први дакло начели моћну турску царовину, од које се после тога вромена одузимало систоматски парче по парче, те јо на тај начин Турска сведена у данашње границе, које свакојако у политичко.ј геограФији а у најб/шжој будућности неће остати исте. У таквим приликама ето отпочео је наш рад на просвећивању нашег живља у Маћедонији. Прилике су биле, може се, боз волике иогрешке, рећи исте по свима крајевима Маћедоније, те ни.је никакво чудо, што се и у самом Солуну у ночотку рада на отварању школа тих про-ветних и културнпх расадника, морало наићи на јак отпор и код само месне власти а и на борбу са нашим супарницима у Маћедонији: Бугарима и Грцима. Због тога је и припремни рад око отварања школа морао трајати много дужо, но пгго би то требало да буде да је било вишо и братске продусретљивооти са стране Бугара и витпе добре воље за иросвећивањо свих поданика са стране турске власти. Тлј припремни посао трајао јо у самом Солуну и солунском вилајоту неколико година а трајао би може бити и много дуже да се случајно не дође до сукоба и рата између Турске и Грчке. који .је, озловољивши Турке противу Грка, допустио Турцима, иначе вековним пријатељима Грка. да буду и према нама Србима колико толико правични, те је власт почела у већем размеру допуштати отварање наших школа ио местима, у којима су их њихови становници још много раније тражили нарочитим арзовалима. Истина, наига прва основна школа у Солуиу раније је отворена. Још 1892. године молбом са преко 200 потписа пуноправних наших грађана тражено јр отварање срнске школе у самом Солуну. Нроцедура, кроз коју такво молбе имају да прођу, у ошпте је дуга, а за нас јо она у толико дужа морала бити што ми нисмо имали пред турским властима она ирава и привилегије, које су имали Бугари и Грци. Докле су код Бугара и Грка могли у име народа општити са властима општински представници, свештеници, опискони па и сами митроиолити, дотле је код нас морао сам народ имати директну везу са властима. Међу тим власг није признавала српску народност, нити јо хтела одво.јити народност од воро, то је било у опште тешко убедити Турко у том да по.јам патријаршист није исто што и Грк. Најзад се с тешком муком уснело, те су Турци иристали на то, да нам се д пусти отварањо школа али више приватног карактера, за које ће одговорност нрод месним властима носити један човек, на чије се име и отвара школа — мутевелаја. Кад се дошло до тог начелног одобрења, онда су се местимице почеле доносити одлуке по молбама, које су поднашане а за отварање српских школа. У Солуну је но поднетој молби 1892. године добијено допуштење за отварање наше школе тек 1893. године. Ирви мутевелија те школе био ,]е Димитрије