Просветни гласник

ИЛУКЛ II НАСТЛИЛ

ЗУЗ

ћс им се оставити, да сами реше, хоће ли остаги у Савезу или ће изићи из њега. Друге недеље дошло је свега два члана Савеза из еела Мукина. Како је било веК време јабукама и пошто је у нашим руским селима јако распрострт обичај брати јабуке стуђег дрвета, ја сам се давно спремала да покренем то питаве са савезницнма. Отуда ми је било врло мило, што ми се дао случај, да рекнем деци неколико речи о томе: Слушајте, децо! Данас ћу вам говорити о једној крупној ствари. Почећу сиочетка. Идем ја ономадие нутем, док ме сустиже један сељак из су седног ееда. — Баш волим, што сам вас видео, рече ми, хтео сам нарочито доћи до вас, али нисам стигао. Пођосмо заједно. — Ви се још једнако бакћете око оне ваше деде ? — Јесте, одговорих. — Видите ли, вн их све учите и упућујете на добро и то је лепо. Али, боље би било, да их мало попритегнете (притом показа рукама како), да не краду... Ето, то сам вам хтео рећи, само вас лолим, да се не љутите. — Како, да не краду! Узвикнух ја. Чисто сам се уплашила тако страшне речп. Савезници да краду! — Тако, од деде не можеш ништа. Ето себе да узмем: подигао ја на имању јабуке. Поткресивао их, чувао их, гледао их толико година. Једва сам дочекао да цветају и роде. Дивне јабуке, као од воска. Ономадне отишао ја раио изјутра, да уживам моје јабуке, кад тамо, да умрем од туге! Моје јабуке све обране, једне-једине нема. Још мн и две велике гране изломили. Господе! Хоћете ли ми вероватн, ол туге се умало нисам заплакао! ЈПта да радим! Питам једног, питам другог, нико ништа не зиа, нико нигата није чуо, ни видео. Село велнко, деце много, ко ће знати, ко је крнв. Освртао се, обртао се по њему и — ништа. Све пропаде. Пронаде мој труд, моја брига. Ја сам стар човек, бог зна, да ли ћу дочекати другу годину. А и догодине, ко зна, опет ће ми све обратн и поломити! Ето то сам хтео, да вам кажем. Не љутите се на мене старца, али ме срце боли за јабукама ! И менн није бнло восело у срцу после тога разговора. Растужило ме је, што у пас има још много сељачке деце, која добро знају, да туђе не треба дирати и да се онај, који туђе днра зове ружним именом лонов и строго се осуђује ио закону, а овамо сви су се навикли гледати на крађу туђих јабука као на шалу, на јунаштво, као на ситницу, о чем не вреди ни говорити. А је ли тако то одиста ?