Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА-

401

И доиста, тешко је описати, пгта човек осећа, кад тако што слуша или чита, а нарочито кад рођеним очима види овакву гомилу деце, све јаднију и јаднију једну од друге! И какве ее мисли човеку не иојављују у глави! Човек се тада и нехотице мора запитати, ко је ту крив за толике патње и како да со стане на пут свему томе. Овакви су заводи слика свега рђавог у човеку и човечјем друштву. Пијанство, неразумни или на рђавој здравственој осиови склопљеаи бракови, наслеђе, сиротиња, људска суровост и нуно што шта друго огледа се у тој деци. Ако има кога, ко је крив, што су ти јадници такви, онда то може бити сваки и свашта, само не они сами. Утолико баш веће сажаљење и изазивају, утолико и више гоне човека да размисли, како се може помоћи овим невиним мученицима. Па ипак овакви заводи не представљају само слику свега рђавог у човеку и људском друшгву. Они на најсјајнији начин представљају и оно, шго је добро у човеку и човеч.јем друштву. —хришћанску љубав. Уђите у такав завод и уве« рићете се. Она љубав и оно стрпљење, које видите код лекара и њихових помоћника, код сестара и нослуге, које су око те јадне деце, све то ноказују ону добру човечју страну, а нарочито кад иогледате на иљаде и иљаде сарадника, који су, неко прилогом, неко бесплатним радом, створили цео тај заводикоји га верно ненрестано и даље одржавају Стари Спарћани убијали су такву ноздраву и онакажену децу. Много, можда и све животиње то исто чине: свако младунче, које макако није као његови родитељи, мора погинути без милости. Је ли ово боље или је боље оставити децу да се муче и злонате ? Све је једно, какав ћемо дзбити одговор на то питање; еасвим је без значаја за практичне прилике сваки одговор на то питање. Нек се таква деца насилно море и нек се то сматра за боље, него ли што данас јесте, опет то апсолутно ништа не. значи за несрећно родитељо тако несрећне деце. Данашњи закони, ови што вреде, не допуштају тако што никоме, на ни родитељима. Родитељску љубав као и могућност, да ће таква деиа оздравити и да не помињемо. Ако су ови имућни, онда им је врло ласно—болесно или онакажено дете шаље се за део живот у какав завод, добро се за ово плати и ствар .је свршена. Тако код имућних, али код сиротиње није тако. Њима је тешко иретешко подићи и васпитати и здраву децу у оној оскудици и невољи, а камо ли овако болесну. Шта да раде ? То је сад за њих врло практично, али и врло тешко нитање. Еуда ће дати дете, кад се нема платиги? И док богати родитељи не гледају целог века бедну болесну и онакажену своју децу, дотле сиромашни морају стегнути своје срце и гледати мучење и страдање своје деце, која нису крива што су таква. Макако, дакле, одговорили на постављено питање, ипак је све то само теориска ствар, без икакве вредности за практични. истински за овај груби реадни живот. Кад је реч о таквој деци, онда уствари