Просветни гласник

446'

ПРОСВВТНИ ГЛАСНИК

Шупеппез" са престоницом у Љубљани. Наподеон предаде управу над тим ,предстражама Беча* једном од најђенијалнијих својих ђенерала. маршалу Мармону. Нова провинција, противно нређашњој аустријској администрацији, би иостављена на либералнију и националнију основу. Ропство би укинуто; сељак, који се раније налазио у иотпуној власти спахије, сад је добио пред примиритељним судијом иста права, као и спахија. У преображеним и уиноженим вишим школама словеначки језик уз Француски заузе видан подожај. Француски службени лист „Те1е§тарће оШс1е11е," који је излазио у Љубљани под уредништвом познатог Француског писца ГПарла Нодје, доносио је нланке и на словеначком језику, н. пр., 31. јула 1811 тод. Водникову величанствену химну „Шупа геЉујуа,'. Ватреном љубављу ирема народу дише та песма, која се одликује таквим нолетом стила, таквим сјајем и пунозвучношћу стиха, какве још никад није постигао наш песник. Водник, који је још у 1798 год. био проФесор у љубљанској гимназији и као помоћно средство у своме историском предавању издао немачки уцбеник словеначких земаља (1809), би сада (1810) постављен за директора гимназије, инспектора осиовних школа (есо1ез рппшгез) и управитеља уметничке и индустриске школе. И свега се лаћао; или речју, или пером свугде је узимао активног удела. С необичн^м марљивошћу написао је сам за две године већину уџбеника: буквар у 1812 год.. катихизис за све цркве Француске царевине 1811. год.. крањску граматику за осиовне школе 1811, Француску граматику 1811. год. Али са 1813. год. тај Водников рад одједнои се нрекида. Аустријанци опет овладаше словеначким земљама. Песник, који ни о чем другом није мислио, до о свом народу, би оклеветлн код аустријске власти као хвалилац Наполеонов и удаљен од васпитања омладине енергичном мером: би отпуштен са малом пензијом. У миру се бавио писањем немачко-словеначког речника, иеторије своје отаџбине и нумизматиком Водник ,је нредстављао миран, кротак и у својим најбољим годинама восео. нун живота и увек бесирекоран характер. У песнигптву му је најбоље испадало за руком оно што је узео из веселог и шаљивог народног расположења. Још у првој својој песми срећно је уочио весело задовољство са самим собом, заједно са цртом хвалисања, толико својственом Горњокрањцу. Подражавао је Боало-а. Класичне споредности узео је из Похдијеве монашко школе, чију се неспретност старао да направи гипчијом помоћу згодне античке Форме — анакреонтике. У осталом његова љубав нрема Анакреону одговарада је његову темпераменту: Нрешерн је говорио о њему да је „радо певао а још радије пио," али, ипак чим он спева песмицу, то се на крају већ чуо не Анакреон, но Водник. Његове слике природе још се могу уметнути у оквир дажног класицизма. Његоваје девиза: слободна течност стиха мелодични, пуни живости тонови. Може се у опште рећи. да је владао