Просветни гласник

496

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

нарочито пазе на мдађе наставничко особље, како би свако преоптерећење било илузорно. Ну публика је те расписе рђаво схватила. она је превидела њихову проФилактичну тенденцију и била је гртова да скоро без икаква разлога констатује преоптерећеност ученика и да сву кривицу — наравно неправедно — баци на насгавничке колегије. II стручно образовање или специјалисање у којем предмету а било је и таквих изузетних сдучајева — проузроковало би преоптерећеност код ученика, због тога је оно у Иемачкој и забрањено министарским расписом од 31. марга 1882. год. Махом млади људи, који прелазе у учионицу непосредно са универзетета могу лако да дођу у иекушење, па да ученицима предају и специјалности, које су сами на универзитету учили — а ученици то наравно не могу да схвате. Узмимо само, да наставник на часу грчке грматике санскритом објашњава историјски развитак сгарих и новијих језика, или да на Француском часу стане облике новог Француског језика објашњавати латинским или старофранцуским! Шта је он учинио? Ученик&је одвео у сасвим далеке регионе специјалноси, за које се они с незнатним изузетком и не интересују, и изгубио је читав један час, одређен за предавање програмског материјала. Тај час сада стаје ученика много више времена, јер он мора код куЛе да накнади оно што је наставник због предавања изванпрограмских сиецијалноси издангубио. Али на такве странпутице ретко скрећу наставници у онште, а деси ли се баш случај два код млађих учитеља, то се они за времена угушују и сигурно јо, да се никад више не нојављују. Она иак страна, која „иостојећу" иреоптерећеност неће да иризна, објашњава узрок жалбама том чињеницом, игто се у школу примају и такви ученици, чије су душевне способноси тако ништавне, да прописани програмски материјал не могу савладати, па су мишљења, да таквим ученицима и није место у школи. Та чињеница није неоснована, али ја се инак бојим, да ће наша виша настава с њоме све дотле имати посла, докле год буде постојала савремена многостраност у учевним циљевима и са њима скопчаним повластицама. Најзад тешко да ће се и моћи забранити родитељима, — а они иису у стању да оцене душевне способности свога детета, — да шаљу своју децу у ону школу, која ће их најбоље спремнтп за будућност, а то је — гимназија која уводи матуруса у универзитет. Да би дакле и вук био сит, а и овце на броју, могло би с? удесити, да на универзитет буду примани и негимназисте т.ј. они који немају вољо за главне гимназијске предмете, за класичне језике, него им се миле реалија и у њима успех' иоказују, јер баш ти за реалку (реалној гимназији) способни изгледају гимназијским наставницима неспособни, али они нису у ствари опште неснособни него како рекосмо, само тако изгледају и за реалку су иотпуно способни. Тиме би се број ученика у гимназији смањио, ученици би учили за шта вољу