Просветни гласник

498

просвеми гласник

) у коштац са два врдо опасна ривада, са две мдаде и свеже дисципдинс, са нриродним наукама и модерном филологијом. Пошто је претходно доказани, да се и модернн језици као и стари класични могу језично-мајсторски и лингвистично-научењачки култивирати, школа, лији је задатак био да образује духовну и друштвену аристокрацију, осетила је потребу, да у наставни план поред старих мртвих језика увуче и један модерни живи језик, и тај је био — Француски. Бујни развитак егзактних наука захтевао је да се математској настави отвори шире поље за рад. А када су природне науке у току времена показале, да су у стању, да својим проналасцима и откривењима свет преобразе и да културу снажним ударцем нанред покрену, онда се није могло на ино, а да се дескриптивне природне науке у друштву са физиком и хемијом не уврсте у наставни план. Доцније је то учињено и са енглеским језиком. На шта је онда било!? Било је то, да је гимназијски настамни план показао пренагомиданост наставног материјада, а велика маса образованих људи, наравно, наивно је мислила, да је прека потреба све ове иредмете и учити и — а што је још чудноватији закључак — да их ученици морају учити и научити. Тек нре два до три деценија позвани Фактори су се освестили, видећи да се таквим наставним планом почињу спотицати о немогућности. Такав развитак гимназија ишао је напоредо, а бивао је и убрзаван развитком реалака, које су за центар наставе имаде те нове дисципдине, које су у тесној вези стајаде са збиљским, стварним животом. Да се та нова врста виших завода веома свидила образованим круговима, није никакво чудо, ади они по мишљењу гимназијски образованих сталежа ипак нису могли доћи до оног угдеда, који су уживаде гимназије, а једино из тога узрока, што у свој наставни пдан нису увукде ма и један само стари језик. 1859. год. пруске су реалке а иод утицајем агитације за старе језике на тај начин организоване, да је датински језик ускочио као главни предмет у наставни план за реалке. Иогрешно се мисдидо, а и данас се мисди, да је кдасичним само едементом могуће спремити ученика за вишу науку. И иридиком организацијо реалака из 1859. год. више се осврталб на оно, што је корисно, него на оно, што је могуће. Бацимо сада један погдед на утакмицу гимназија и реадака, на понос њихов односно специјалног, међусобног раздичитог образовања и на последице, које нужно истичу из тих односа. Гимназија има за собом дугу, сјајну прошлост, вредност њене наставе окушана је и због тога и постоји уверење, да гимназију не може заменити никаква врста шкоде, због тога се иде за тим, да се у гимназији на свој својој висини одржи традиционадно кдасично васпитање. Ну дух времена захтева модерну наставу, он тражи учење нових језика и природних