Просветни гласник

38

КР0СВЕТШ1 Г.1АСЈШК

која од чудеса жнви. КсеноФон иак одрицао је-сву вулгарну тео.гогију и замерао ,је иоетама што су од сила које утичу пово.ђно или неново.био на чђвека, правиди божанства: ни Хезијод па ни Омир ипсу се могди оиравдати иред њим. Замерао им .је што су деградирадп ндеју божанства ириписујући јој де.1а и осећаје недостојие аисолутнога Бића. Па ипак КсеноФОн није био у стању, да, и ако их је днојио, доведе у склад Бога и свет, узрок. и дејство. И да би се извукао из те нејасне мешавнне теизма и пантеизма, његов ђак. страшни Парменнд, као 1пто га је Пгатон звао, није нашао другога иачииа, но да негира и сам свет. Он огдаси свет забдудом, а чула. којима смо судиди о свету, назва погрешним инструментима. Насуирот томе Демокрит свео је проб.дем светана.једно механичко тштање. По њему ни .је би.то друге сунсгаиције до суистанције тела, друге нокретне си.те до теже, н смејао се онима којн су од ионеких Фсномена у ирироди стварали богове. Једаи од његових ученика Диагорас из Ме.тоса норицао је да богова и има. Да би исмсјао оних дванаест радова Херкулових, бацио је у ватру дрвену статуу сина Јупитеровог, позивајући Херкула да изнрши и тринаесто јунаштво: да савлада тог новог ненријатеља. У Самотракцји свенггеници да би му доказали силу својих богова, показивали су му дарове. помораца који су се срећно избавља.ш из онасности. . Колико би тек има.ти дарова, рекао им .је ои, да су вас могли даровати и сви они што су се подавили?" И док су тако философи ноткопавали народну веру разумом, комичне ноете убијали су је нодсмехом, и њихов утицај врло се брзо ширио у народу, где је скоро и сав свет читао чак и на путу. Како је на пример морало утицати на гомилу скупљену у позоришту то, кад су се претстављали АристоФанови Плутус, Птице, или Ж бе јкомади. у ко.јима се с тако мало поштовања говорило о боговима. На двору тиранина сицилијанског ни.је се давала иолитичка сатира, Олимн је сна«;авао Агору: савремени в.дасници били су поштеђенп али старнм сп.шицима и неба и земље ноете су се подсмевале. У сво.јим сиракуским комедијама Епикарм нредстављао је Јупитра као каквог дебелог гурмана, Минерву као свирачицу из предграђа. Кастора и Полука као обсцене играче, Херсакула као нрождрљиву животињу. Познато .је да је и Нлаут често пута копирао тога смелог ноету, у свом Амфитријону на нример. Међутим Епикарм је био врло озбиљан, и за многе је био фИдософ, Сиракуза му је иодигла статуу са овим натписом: „У колико сунЦе сјајем својим измичс исиред својих осталих звезда. и море ве.тчином својом надкриљава реке, у тодико се Еникарм мудрошћу својом истиче међ' људима." И тако дакле стара нојезија која је живида од маштариЈа и нова Фи.тосоФИЈа ко.ја је живела од апстракција, нису се мог.те сложити. Једна је од њих прсдстављала оне са Олимна у обдику људском, а