Просветни гласник

632

ПРОСВМНИ глдсник

хологију тога текста. Ако хоћете да посматрате то делање. погледајте само на подстрекача и узор све веће савремене културе, на Гете-а, који, нре но што ће да нанише своју Ифигенију, проводи читаве дане цртајући најсавршеније статуе, и који, погато је се нагледао узвишених Форама античких слика, и дух свој обогатио хармониским лепотама античког живота, — толико се уживљује у грчки дух и у машту његову, да ствара Ифигеннју, достојну сестру СоФоклове Антигоне и богиња Фидијевих. А баш то прецизно ноимање несталих осећаја, основало је данас историју јор се у нрошлом веку није водило никаква рачуна о томе, због чега су тада замишљали људе свију векова и свију раса подједнако, скоро саслим сличнс једне другима и Грка, и Варварина, и Индијанца, и човека из доба ренесанса и човека из осамнајстога века, као да су сви на један калуп стварани, и то према извссним абстрактном схваћању које је вредило за читав род људски. Тада се знало за човека али за људе није се знало, нити се ико трудио да им иозна душу, пошто се није примећавала она бескрајна разнострукост и онај величанствен склоп душа; нити се знало да Је она морална грађа једнога народа или ти једнога века, исто тако обелеа:ена и опредељена каО што је и Физичка грађа једнога извеснога реда биљака или животиња. Данас нак историја, баш као и зоологи.ја има своју анатомију и ма о којој историској грани било говора, било филологији било лингвистици било митологији, она ће, само тим нутем идући, дати нове плодове. Између толико њих нисаца који су, почев од Кердера, ОтФрида Милера, и Гете-а, неуморно радили на томе нослу, нека читалац узме да расматра само два историчара и ова њихова дела: једно коментар о Еронвелу од Каг1у1е-а, а друго Гог1-Коуа1 од 8ат1е-Веиуе-а. Ту се може видети каквом се тачношћу с каквом сигурношћу, с каквом дубином може наћи душа под њеним акцијама и делима; како се у староме једноме генералу на место сујете и ниске хипокризије, открива човек сањалица и меланколик, али међутим човек радан и способан, Енглез до дна душе, и неразумљив за све оне који нису проучавали утицаје климе и утицаје расе. Па онда, како га човек помоћу неколико растурених писама и неколико крњих говора, може да прати од његове баиггине и његових запрега, све до генерадског му шатора и протекгорског престола, у свим његовим менама и развојима: и у часовима кад му Је савест узнемирена и у његовим државничким одлукама. А на тај начин механизам његових мисли и његових акција да се, тако рећи, видети, а она унутарња трагедија, што се вечно мења и обнавља и која је дејствовала у тој великој мрачној души, — упија се у душе гледалаца исто као и каква Шексперова трагедија. Зиталац ће видети и то, како се, под манастирским зађевицама и отпором калуђерица, наилази на читаву једну покрајину психологије људске. Како њих педесет карактера затрпани