Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

27

простора не лоетаје ни из каквог нарочитог утиска у чулности, век простор значи само и једино редну форму објеката, то ми, пошто исту Форму опажамо код квалитативно разднчних објеката, можемо на основу сличности д, а образујемо аистрактну представу простора^ Ади при том треба имати на уму, да свака апстрактна представа није ништа друго до ли једна нндивидуадна, која, имајући на себи опште ознаке, може да буде представник многих других представа, које су са њом сличне. Из тога је јасно да ми нити у имагинадији нити у чудности имамо засебну представу простора, која би се могда одвојити од реадних садржаја. Тако исто ствар стоји и са представом времена, само што је ова представа много обимнија од нредставе нростора. Време није ништа друго до ди редна форма објеката који следују један за другим. Еао што из симудтано датих објеката изводимо представу простора, исто тако из сукцесивно дмтих објеката добијамо представу времена. Време не значи ништа друго до ди мењање у објектима. Промени су међутим поддожне све импресије у чудности и све представе у имагинанији, док је просторност ограничена само на импресије чуда вида и чула пипања и, по себи се разуме, на представе које њима одговарају. Према томе очевидно је већа обимност представе времена, него ди представе простора. Дакдепромешвивост објеката и време падају уједно. Онди где нема промена, нема ни времена. Очевидно је забдудно мишљење као да и објекти који се не мењају могу дати представу времена. Јер као што смо већ видеди биће времена састоји се у сукдесији његових делова. Коегзистенција времених дедова је немогућност и противречност у себи. Па кад је тако, онда каква смиеда има, пита Јум с правом, говорити о времености код објекта, који могу само и једино да дају коегзистентне импресије. Дакде ми у чудности имамо једино импресије и њихове нромене. Уједно смо видеди да време у суштини својој и но значи ништа друго до ди ту променљивост чудних објеката. Да пак и у имагинацији не може да постане засебна представа времена без објеката који се мењају, очевидно је на основу става који гдаси да: све оно што може да се разлпкује, може и да се одвоји и обрнуто: само се оно може да издвоји што може да се раздикује. Ми мођутим немамо у чудности имнресију времена различну од импресија објеката. Кад ми ко одсвира пет нота на Флаути, ја јасно видим да поред њих пет нема неког шестог утиска који би снецијално одговарао представи времена. Истина је да ја могу себи доцније у имагинапији да представим место тонова које друге објекте који се мењају али никада не могу себи да представим чисто време без нечега што би се мењадо, јер не могу да издвојим једно од другог оно што није раздично т. ј. време од променљивости објеката.